Nova Evropa

plitanjem stihova, i nastojanjem za što većom ritmičkom raznovrsnošću, lako postiglo suprotno onome za čim se ide, iako je u tom pogledu njegov- brat Vilhelm, u praksi, kako kaže, uspeo da i uz najveću metričku strogost održi jasnoću stila ı izraza: »Aber es kann dieses Gelingen wohl nur als eine besondere Ausnahme, nicht als eine аПбетете Кебе! апбезећеп werden«,

Da se zadržimo sada još malo na samome stihu, koji je u ovome slučaju tako karakterističan, pa da posmotrimo malo njegov — kako se to metrički kaže — »osteološki sastav«, ı kako se prema antičkom, osobito latinskom, distihu odmnosi Geteov stih u Rimskim Elefijama. (U ovom izlaganju držaćemo se, što se liče metričkih činjenica i podataka, poznatog učbenika za »Neuhochdeutsche Metrik« našeg nekadašnjeg prolesora J, Minova,)

Т ћекзатејаг i pemtametar spadaju u daktilske sthove, zato što imaju padajući ritam, a sastoje se iz trosložnih i dvosložnih stopa s naglaskom na prvome slogu; i to, heksametar iz šest stopa, a pentametar takodjer iz šest, samo 510 su u njemu dve stope jednosložne, pa su ih formalno smatrali jednom stopom i prema tome nazvali stih »petostopnim«. Uostalom, u novijem pesništvu dolazi pentametar samo udružen sa heksametrom, kao distih ili elegijski metar. Grčki heksametar, upotrebljavan ponajčešće u junačkim pesmama (usled беба зе zove i »herojskim stihom«), sastoji se iz пају бе дакија, dok kod latmskih pesnika prevladjuje dvosložna stopa, tako, naprimer, iznosi broj trosložnih stopa prema dvosložnima u Omira 68 od sto, a kod Vergila samo 40. Ali je odmenjivanje trosložnih i dvosložnih stop4 u njemu stalno, ı pesniku je pušteno ma volju da bira stope; samo pri kraju, u petoj i šestoj stopi, postoji redovitost, jer je peta stopa dotovo uvek daktil, a šesta mora biti dvosložna, usled čega je ritmičko jedinstvo stiha — kraj sve raznovrsnosti stopa, i kraj sve slobode useka {cezure) u stopi, — idealno očuvano, Kad se još uzme u obzir dlavno metričko pravilo {za pesnike s dobrim uhom i sluhom) o naizmeničnosti ritmičkih stopa (»Versfauss«) sa »stopama reči« (»Wortfuss«), onda se lako daje uočiti dipkost i melodičnost heksametra, i njeBđova sposobnost za izražavanje svakovrsnih

— i snažnijih i nežnijih —- osećaja. Nije dakle nikakvo čudo da su ga Nemci — sve tamo od Klopštoka, koji ga je kod njih odomaćio {bez rime), — smatrali dragocenim sredstvom za

·

obočaćenje svoga stiha, pa da su se i najveći nemački pesnici, poimence Gete i Šiler, njime u izobilju služili, dajući mu svaki svoju posebnu boju i motu, U društvu s pentametrom, kao distih, postalo je jedinstvo stiha još bolje osigurano, budući da je sam pentametar osteološki još kudikamo jasnije sagra-

292