Nova Evropa

Није комплименат за наш народ, да је »безмало све наше краљеве Средњег Вијека претворио у светитеље«, јер знамо да — ни по старом грчком а ни по кршћанском моралу и закону — они то нису баш »сви« заслужили. Али шта, »народ посветио«! — Посветили су их други у његово име. Значи, да је подлегао безумном деспотству за овај и онај свијет — за физички и духовни. А је ли тому баш тако» — Зашто је гром ударио у Поље Косово и рушио Неманића Царствог Да је »све свето и честито било и миломе Богу угодило«, не би он слао свога грома. Гром је ударио прије него је османлијска ћорда стигла! Пресуда увијек прије пане него се казна изврши. И »дахијама« је прије пала пресуда него што је Карађорђе почео да их тријеби. Значи, да Бог није ни кршћански ни турски, већ вјечна правда која гони неправду, пламен који сагара трулеж, — »тријеби губу из торине«, што рекао Његош, јер »ком правда лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом«. Такво гледање на свијет и људска дјела понајљепше је од својстава нашега народа. Имаде Вук и Милош као контраст — издаја и вјерност, храброст и лукавство (у Марку спојено); али Лазар остаје ипак као главна фигура изнад свију, а он се привољује »небеском царству«, бива правди и истини под сваку цијену.

Дакле, Дучићу, имаде различитих гусала, и различитог гуслања. Имаде гусала које се скидају са клина и уз њих се пјева о Божићу, или о којем другом безименом благдану, када је благдан у срцу, — пјева се дјеци, рођацима, браћи и побратимима. А имаде опет гусала које се узима уз торбу, па се са њима сједне путу на раскршће, пјева се уз њих за комадић круха, шкриљку сира, црну пару. У мојој хрватској и »католичкој« кући употребљавале су се гусле на први начин; а вјеројатно да је тако било и док су ми стари били богумили, — ако је уопште тада гусала било, и ако нам и оне нису дошле какогод са Турцима од Истока!...

По оному што ми је дјед причао, и мому оцу његов, наши су стари старином од Фојнице у Босни, одакле се је један преселио на Дувањско Поље код Жупањца, а неки касније одатле у Петрово Поље у Далмацију, заједно са Смиљанићем, Јанковићем, и Накићем. Онај који је отишао из Фојнице, оженио је неку Габриловић, код Жупањца, па је породица добила »на писму« још и презиме Габриловић (не Гавриловић, иако разлике нема, али ће Дучић, као Херцеговац, разумјети нијансу: Хрвати католици кажу »Габриел« а не »Гаврило«). Уосталом, то је тако споредно да ли од Пазара или од Фојнице или Жупањца, кад је Дучић тако генијално и суверено потегао »од Триглава до

339