Nova Evropa

Белога Мора« — да је све »неманићско« што пјева! Он ће, дабогме, знати да ни у Србији нема гусала осим око Ужица и у Шумадији. Да ли дакле води Дучић рачуна о том, да смо ми гусларска и »неманићска« раса у великој мањини; или можда мисли, да смо они који гинусмо и пјевасмо, па је сада дошло вријеме да пјевамо и да »наджиравамо«, а остала раја да ради и да се хљебом храни — кад јој Бог није дао што је нама! Ми смо они од директног свечева кољена, а други су попут Фелаха — пчелице. Дучићева се теорија овдје у неку руку покрива са назорима Анте Старчевића, који је у већем и чистијем дијелу Србијанаца гледао чисте Хрвате, само што су грчке вјере; толи код једног као код другог имало је нешто чистије, више, као рецимо код Индијаца браманско, а све друго су ниже касте. Старчевић додуше није сматрао да је православље као таково нешто што је инферијорно католичанству, — код њега је Хрватство као таково суперијорно, без обзира да ли је муслиманско, православно, или католичко; док је код Дучића права чистота условљена још и православљем, и то, чини се, у првом реду.

Иако нисам никада био »старчевићанац«, и мени је било и јесте једино од значаја у народном погледу расно а не конфесијонално, а у религијозном погледу — човјечно и човјечанско, без обзира на католичко, православно, протестантско, или муслиманско, или чак и будистичко. Видим у свим религијама, у ономе што им је суштина, истовјетност, и посвуда је божанска истина једна. Између католичанства и православља не видим и не осјећам разлике, нити сам 10] давао мјеста у својој души. Да то није тако са Дучићем, и са многим православним Србима, то сам нажалост имао прилике да се освједочим, па ми је зато често њихов нацијонализам, уз изванредне одлике истрајности и пожртвовног фанатизма, изгледао више сличан идеологији какве конфесијоналне скупине него вишем неком нацијонализму (у смислу онога код Нијемаца, или код других народа с« “чше конфесија). Мени се прије чини, да ми нисмо продубли у унутарњем ни Исток ни Запад, па нас зато дијеле. Ко буде разумио до краја, видјет ће да је једно, ма са које стране почео. А у народном погледу, све што је аутентично хрватско — ту се не може наћи разлике од српскога, нити у аутентично српскоме од хрватскога. Мли, ако ко баш навлаш хоће да тражи разлике, онда мора почети с оне стране гдје је мање српско или с оне друге гдје је мање хрватско.

Не треба да кажем да не жалим, нити се стидим, што припадам католичкој конфесији. Али несамо да не гледам кроз њену призму на наше народне ствари, већ исто тако ни на религијске; па је зато требало (прије више година).

340