Nova Evropa

да један Пијаде, по крви и религији Јеврејин, цијелом нашем свијету — па и мени — открије, да су моје скулптуре, које сам за вријеме Рата радио из библијских предмета, специфично католичке. Дучић томе прибраја и Црквицу у Цавтату. Срео сам, у вријеме Рата, једнога кипара Енглеза, који ми је причао да је прешао из протестантске вјере у католичанство, јер да је то душевни услов да се може радити скулптура. Ја у то наравно нисам вјеровао. Ну по Пијадиним изводима, и по Дучићеву пристајању, дошло би се до истог закључка: да само »католички човјек« може правити скулптуру. Кад би одиста било тако, у што ја још увијек не вјерујем, онда бих и ја прешао на католичанство, — да већ нисам католик!...

За историјску тачност тезе, да су се досељеници у Далмацију из Босне и Херцеговине иселили као православни, те сљедствено као Срби, па се послије покатоличили и спољашње заборавили српство, — препуштам одговорност Дучићу, и остављам историчарима (али не сепаратистичким) да о томе расправљају. Али је опште познато да се је, нажалост, много више Хрвата католика и богумила иселило из Босне него што их је прешло у Далмацију. А да није тачно, да други »словенски живаљ« није пјевао своје локалне владаре и јунаке, свједоче за сваког сабране народне пјесме, а свједочи и још увијек жива народна традиција. Не знам који би то био негусларски живаљ поред »гусларског народа« у Херцеговини и Босни, кад чак и Дучићеви »Турци« гуслају! Ако он није био ни у једној хрватској сељачкој кући у тим покрајинама, или ако је тек онако произвољно то устврдио, то још не мијења факат који је обратан. Како ће Дучић објаснити »гусларску традицију« код муслимана у Босни, која је за њега исто што и »неманићска«, кад је баш тај живаљ старосједилац Босне, а будући да је примио ислам није требао бјежати, и био је богумилски и није никад био саставним дијелом неманићске државе ни православља» Значи да имаде, срећом, нешто друго што све то веже и спаја, још старије и јаче него што је »неманићска традиција«!... Да, ни ја не признајем никаку посебност ни Далмације ни њена народа, већ је то приморје Босне и Херцеговине; управо, то је у југословенској историји, а по својој посебној историјској прошлости и по народу и његовој свијести, и данас најстарији дио хрватског народа или племена, — то је Стара Хрватска или Приморска Хрватска. У пјесми је допуштен митос, али у фактима не. И онда, митос и мистификација није једно те исто. Није било потребно дирати у мене Хрвата у коме има једно и једнако срце за Србина, — требало је прије показати срца и за Хрвата, или бар објективности.

341