Nova Evropa

ни икакова другог); он очигледно нема јасне представе о овим метрима кад мисли да се — преводећи овако Гетеове дистихе — држи оригинала. Са хексаметром је потпуно на ратној нози, па не може понекад да му ухвати ни број стопа (например, почетак Четврте Елегије:

Побожни смо љубавници ми, све демоне штујемо, желимо...),

да о прекобројним слоговима, о погрешном наглашавању, о необраћању пажње на схему (дактил у петој стопи!), и не говоримо; али и много једноставнији и тачно одређени пентаметар задаје му муке, па час уводи двосложне стопе у другу половину (одмах први пентаметар:

Улице, | реците! реч! || Геније, | ћутиш | зар2 —

где је мала речца ли могла да спасе и стих, уз бољи упитни облик; или трећи:

Створ дивни | чији ми | жар || осве | жаваће | крв), час претера у броју слогова

(Не зна, | Римљанка | сва, || пред Гали|ма бесним за | страх, осим ако неће да се чита:

Не зна, Рим | љанка сва, | пред || Галима | бесним за | страх!) час направи уопште немогућ пентаметар

(А Варварин држи сад римска недра и струк,

или: ЗА За погледом похоте страст, за похотом ишо је чин).

Ту се, ни крај најбоље воље, не може улазити у суштину метра, и зато овај превод — с метричког гледишта — , немогући га читати, морамо отклонити. Г. Живојиновић би боље учинио био, да је Римске Елегије превео ма и у прози, или у десетерцу, него овако; а ако их баш хоће у »метру и облику оригинала«, онда мора изучити прво метрику, па их онда покушати превести изнова.

Остају нам дакле само преводи Владимира Назора и Рта. Славка Теклића. Пт. Теклић је очигледно уложио велик труд у превођење и ових Елегија и других Гетеових песама, »сред античких лира и сатира« (којих је још кудикамо више него песама »немачког Проперција« у дебелој и неукусно опремљеној књизи, коју нам је дао о Гетеовој Стогодишњици); он је, како се чини, превео целога Проперција, а познаје добро и остале елегичаре и песнике антике, Грке и Латине, и њихове метре. При свем том, нисмо ни за часак у сумњи да Пг. Теклић није богодани преводилац стихова,

438