Nova Evropa

onog kratkog stručnog članka u »Novoj Evropi«; pisac tog odgovora, S. P. Bosanac (ko je to?) završuje svoje »Nerazumevanje dijalektike« ovim poglavljem:

Da stvar kompletiramo: g, Dr, Milan Ćurčin, urednik revije u kojoj se #аКо »proslavio« A. M., naziva njegov članak »stručnijim«, Kao što vidimo, vrlo dirljiva i stručna solidarnost, Sam g, A, M, nije uzrok da smo se osvrnuli na ovu stvar, pošto je on teška neznalica i neozbiljan, već je uzrok pojava da se kod nas u zadnje doba sve češće javlja naročita kategorija ljudi koji imaju specijalnu pasiju da pišu o predmetu koji uopće ne poznaju,

Ža ovim prvim brojem »Kulture« došao je drugi broj »Sa vr emene stvarnosti«, »časopisa za književnost i umjetnost« (za februar 1933), čiji druši urednik (prvi Je Krsto Hegedušić, opet akademski slikar) B. D{(rašković) (ko je opet to?), na kraju sveske, nakon nekih podataka sa nekoš Javnog predavanja, kaže za G. Mužinića da je »poznati suradnik g, Ćurčna i Nove Evrop e«, pa završuje rečima:

Takav čovjek postaje »stručniji sudac za metodu dijalektičkoga materijalizma« i piše stručnjačke članke o »Dijalektičkom materijalizmu i vremenu« u listu 6, M, Ćurčina »Nova Evropa« {vidi njen novembarski broj za 1932 g.),*)

retske sadržine u kojem bi se s naučnog gledišta tretirali savremeni problemi«, Uz to su »u nakladi Kulture izašle prve dopisnice sa slikama« urednika i drugih бтаНбага, koje će se prodavati preprodavcima za »30 posto, a ispod toga sa 25% popusta«, Ove »anzihtskarte« imaju — uza svoju finansijsku funkciju — verovatno još i taj zadatak, da dopune »ilustracije« kojima tako obiluje drugi broj »Kulture« (na str, 111 i 113), da bi ilustrovani deo ove velike »umjetničke i strogo znanstvene ilustrovane revije« držao balans znanstvenome delu?,.,, Ni u ovom ovako »reorganizovanom« drušom broju nije, dabogme, ostao poštedjen »žalosni urednik« »Nove Evrope«, zato što je doneo onaj članak A, Mužinića (vidi belešku pod strogo znanstvenim naslovom »Aleksina ,Polemika'«),

") U napred spomenutom martovskom broju »Savremene stvarnosti« naslućujemo već malo bolje konture odgoja i intelektualne čestitosti ovog drugog B, D,-urednika, iz članka »U obranu gospodina Milana Ćurčina«, Tu se ponajbolje oseća blagotvorni uticaj Cesarčeve dijalektičke škole. Medjutim, šalu na stranu, ovi anonimni žurnalistički skorojevići i nikogovići ne razlikuju odista kritiku od infamije, jer perom javno grizu i pljuju, podmeću i prete, mešajući i brkajući u svome nesazrelom mozgu i u svojoj zakržljaloj savesti neprokuhane pojmove marksističke doktrine i članaka Plehanova i Ljenjina s izveštajima iz novinš i roman4 o sudskim raspravama i političkim dogadjajima, S ovakim »protagonistima naše mlade socijalne literature«, koji bi u isti mah i da dreče na sav glas i da zapuše drugima uši da ih ne čuju, — ko bi se upuštao u polemisanje!

103