Nova Evropa

ZVONA MIRA.

Tu su-ljiljani, visoki u lejama bašte, A na prudu još su pupoljci majski; Ruže su tu — dok, jecajući za našim mrtvima,

Zvona Mira slave praznik ljeta,

A da li čuju oni, koji u svom proljeću odoše; Mladi, hrabri momci, ostavljajući sve za sobom, Svoj dom, ljubav, smijeh i zadovoljstvo,

Draži sčla i zapadni vjetar,

Ostaviše mirna stabla i šarenu istoku, Blagu južnu maglu nad granitnim briješom —d Ostaviše životi, gonjeni tajnim žarom

Da srnu u grozu pred kojom im duše prezahu.

Ta u svjetlu zvijezda, uz huk sove, Lutali su nekoć; još lutaju možda, Snivajući o domu, kroz dugu noć grčevito se hvatajući

Zvukova i slika vezanih za sjećanje,

Tu u suncu i zelenoj paprati Dok su srećne divlje ruže kao zvijezde posule sve staze Željni da stignu dobro koje se moglo postići,

Oni su imali mir, Jesu li opet mirni?

O zvona sjećanja, u ovo ljetno veče Našeg smirenja, navijestite Mir i Dobru Volju! Oplačite Prošlost, i neka Mržnja ne otme

Našim usnulim Mirtvima sve ono zašto su dali svoje živote!

смо, у оригиналу, једну од њих, врло лепу. „МаПеу оћ ће Зћадо“ (види „Нову Европу" за фебруар 1933, стр. 58). Сад доносимо једну мало дужу, уз превод Пга. Ј. Торбарине, У биографији Голсвортија, на немачком језику, од JI. Tamara (Leon Scehalit: „John Galsworthy, der Mensch und sein Werlk"

| — издање Р. 2зојпау-а — 1928), има и одељак о његовим песмама (стр. i 299—307).

| 199