Nova Evropa

кога у земљи; па иако ни сам Г. Јовановић није био поштеђен тих подметања, због свог рада у последњој Народној Скупштини, џентлменска му је дужност била, да ништавним напором своје критичарске савести узгред спомене, да је ту посреди био мој чланак »Никола Хартвиг«, штампан у »Новој Европи« пре пуних пет година.

Писање бечког професора Иберсбергера о ратној одговорности, сем одељака и извода преведених на доступне ми језике, непознато ми је; а о овом случају, о коме је речу »Политици« од 1. маја, појма немам: како је бечки професор историје употребио моје аргументе и документе из чланка »Никола Хартвиг«. Ако их је искористио у поштеном и савесном истраживању истине, да би свакој страни доделио заслужени део ратне одговорности, онда ми његово позивање на мој чланак чини част и пријатност. А ако их је злонамерно изопачио да би доказану одговорност своје земље свалио на друге, — тим горе по њега и по његово историчарско име и делатност. Један професор и доктор Историје на Универзитету, ако иоле држи до свог научног образа и до своје катедре, не сме се спустити на ниво државника и дипломата који у својим успоменама и мемоарима свесно обмањују читаоце да би себе, као бивше артизане предратне међународне политике, представили што већим праведницима и пацифистима. Зато у мемоарима ових последњих, тврдње, објашњења и разговоре, који нису поткрепљени аутентичним документима, читалац прима са великом скепсом и предосторожношћу. Као пример необјективности и свесне нелојалности према истини, најбоље могу послужити мемоари кнеза Билова: кад их човек чита рекао би, да је Кнез био мед и млеко у односима са Француском, Русијом, и Енглеском. Бацајући се пакосно каменом на цара Виљема, Бетмана Холвега, Јагова, Цимермана, кнеза Лихновског, Флотова, и друге, Билов се, сав поднадуо од плача за изгубљеном царевом милошћу, куне: да до Светског Рата не би дошло да је — године 1914 — он био канцелар Рајха. Он би, рекло би се, просто ухватио Берхтолда за уши и као немирно ђаче отерао у ћоше, да тамо клечи све док се не стиша европска бура, изазвана Сарајевским Атентатом. О свом бруталном и унижавајућем ултиматуму Русији, да без поговора призна анексију Босне и Херцеговине, иако се залаже часном речју да за припрему Анексије ништа није знао, — Билов ништа не говори; а баш тај брутални ултиматум био је први и главни повод рату од 1914. — Мемоари Г. Поенкареа, којега у Француској сматрају врло честитим грађанином, такође су много удешени и улепшани. Као амбицијозан политичар а уз то и професијонални адвокат, Поенкаре је после Рата дотеривао свој дневник са »!' езргћ 4' езсаНет« — присећивањем после

240