Nova Evropa

свршеног судског процеса, шта је још требао да каже судијама у своју одбрану. Но од свих писаца успомена и мемоара најгоре стоји ствар са Морисом Палеологом, тим великим разметљивцем због свог сумњивог сродства са византијским царевима Палеолозима. Његове успомене и забелешке — оне, например, које је дао на употребу Хансу Рожер-Мадолу за књигу »Еетатапа де Вићбате (је гбуе де Вугапсе)«, — ни више ни мање, треба читати као фантастичне шпијунске романе Шарла Лусијета. — Једини изузетак од тих предратних и ратних артикала чине Едвард Греј, и — нарочито бивши француски Генералисим, маршал Жофр. Ова двојица, неоспорно, држали су се максимума објективности и истине, колико је то уопште могуће смртном и одговорном сараднику у тако страшној катаклизми као што је био Светски Рат. Но, док се предратним политичарима и дипломатима не може ништа на голу реч да верује, дотле са историчарима од струке и ауторитета — који никакве одговорности немају што је дошло до Светског Рата — ствар стоји сасвим другојачије: њима читаоци поклањају далеко више поверења, и зато они не би требало (чак ни из патријотских побуда) да се свесно удаљавају од истине, без обзира да ли та истина може привремено погодити било чије интересе. Дугујући науци и своме позиву истину и само истину, историчари ако немају мужевности да на тој линији до краја отстоје нека за својом катедром мирују, и у та питања не дирају, — јер они бар добро знају, да неистина не може дуго да држи свет у обмани; а знају и то, кад се неистина разголити, да она онда највише шкоди баш оној ствари због које је измишљена. У спољној као иу унутрашњој политици истина, макако непријатна била, мање шкоди интересима земље него нагађања, дошаптавања и препричавања која увек да. леко, далеко преувеличавају стварност...

Како историчари од професије треба да поступају у истраживању ратне одговорности, пружа нам класичан пример бољшевички историчар пок. Покровски. Покровски је, при објављивању руске тајне архиве, био тако брутално анацијоналан (може бити да би боље било рећи: објективан), да су Енглези и Французи у прво време мислили, да је Покровски или плаћени немачки агент или свом душом идејни германофил, док су га Немци такође сматрали за свога великог пријатеља, па су га првих година у звезде ковали; но, с временом, и једни и други били су начисто да се Покровски, у својим историјским истраживањима, није поводио ни мржњом према царизму и његовим савезницима, ни германофилством, већ чистом истином како се само један Рус може повести за науком и истином.

241