Nova Evropa

Што се тиче утицаја Николаја Генриковича Гартвига на нашу спољну политику за време министровања Николаја Петровича Пашића, ја и данас остајем при ономе што сам пре пет година написао у чланку »Никола Хартвиг«. Откада је тај чланак штампан у »Новој Европи« (од 26. априла 1928) па до данас објављено је много нових дипломатских докумената, но међу њима нема ниједног који би с успехом оспорио онде изнесену тезу о Хартвиговој делатности у Београду. Г. Јовановић тврди, како је Пашић у неколико прилика одлучно подвикнуо Хартвигу: »Себи рукеј«... Будући да је Г. Јовановић и сам, у уском делокругу своје дипломатске акције, био унеколико артизан наше предратне спољне политике, то ни њему, поред најбоље воље, ништа на голу реч не можемо поверовати. Ако он има писмених доказа о томе, нека их јавно изнесе. Чланак о Хартвигу није писан на основу Хартвигових мемоара, којих стварно и нема, већ на основу његових депеша и извештаја који су претходили, те који су званично заведени пре него што су се извесни догађаји и одиграли или завршили. При таквом стању ствари, ујдурме и удешавања нема, нити их може бити.

Г. Јовановић греши душу кад тврди: да Хартвиг није био »апсолутни« србофил. У своје време, Г. Марко Цемовић је, на основу уличних »рекла-казала« (којима је смело покушао да да историјску форму), оптужио Хартвига пред необавештеном југословенском публиком, да је Хартвиг био прононсирани бугарофил. Мако лично немам разлога да будем пријатељски расположен према пок. Хартвигу, ипак — сматрајући да у оваквим историјским расправама и питањима нема места осећајима пријатељства или непријатељства, — не могу а да Николу Хартвига не узмем у одбрану од неправедних оптужаба од стране наших СрбијаHama. У чланку »Никола „Хартвиг«, уосталом, нисам прећутао чињеницу, да је Хартвиг као директор Азијатског Департмана на Пјевчикову Мосту — на ком је положају под Ламсдорфом био најутицајнија личност у Министарству пристрасно и отворено нагињао Бугарској, као и.сви његови претходници. За ту неправду према Србији, он је Сазонову више пута из Београда писмено изјавио своје кајање. Кнез Трубецки, као посланик у Нишу, следујући Хартвигову при: меру, такође. Но полемика се води о Хартвигу, и код наси у иностранству, не из тог времена, већ од дана када је Хартвиг стигао у Београд. А из Београда — нарочито од 1911 до 1914 —, Хартвиг је смелије и успешније бранио интересе Србије него макоји наш Министар Спољних Послова, или посланик у Петрограду. Да будемо сасвим јасни и прецизни: Никола Хартвиг, бавећи се у. нашој средини, неоспорно, искрено је волео наш народ; али код њега љубав у званич-

242