Nova Evropa

Аустро-Угарска и била хармонична економска целина, државе-наследнице доживеле су тако знатне измене у својој структури да, све кад би се оне економски и најуже повевале, О каквој стварној целини не би могло бити говора. Неки крајеви бивше Монархије, например, који су раније били искључиво аграрни, данас имају знатну индустрију; а индустријски крајеви опет су са знатним жртвама подигли своју пољопривредну продукцију, па кад би се сада одједном обориле царинске заштите између држава-наследница, или ма и битно спустиле, настала би читава катастрофа: индустрија у аграрним крајевима не би могла одолевати индустрији индустријских крајева, а пољопривреда индустријских крајева била би директно прегажена продуктима из аграрних крајева! Па будући да државе своју пољопривреду, коју су са тешким жртвама подигле, не мисле тако брзо напустити, то нема никакова разлога ни за нас да жртвујемо нашу индустрију; поготово кад од тога наша пољопривреда не би имала стварне користи.

Предлажу се, даље, регијонални споразуми средњоевропских, односно балканских држава. Апстрахирајући од политичке позадине, тешко да би остварење оваких основа могло битно да побољша наше привредне прилике. Наша пољопривреда не би у суседне државе могла уз много боље увете него досада да пласира своје вишкове, јер све те државе иду за аграрном аутаркијом. Наша аграрна криза, водећи рачуна о данашњој структури наше пољопривреде, дала би се решити тек онда ако бисмо нашли некога ко би — наравно, уз далеко повољније цене него што је светски паритет, — хтео и могао да преузме сав вишак наших аграрних продуката; тек кад би се ти пројектовани регијонални споразуми проширили и на неке велике државе, олакшање би могло бити знатно. Али о томе, како изгледа, засада нема ни говора.

Предлаже се и ограничење продукције најважнијих артикала. Међутим, и та је идеја далеко од остварења, — ако се уопште даде остварити. Поготово у државама где превлађује ситни посед и где имамо на милијоне продуцената.

Ми ћемо, очигледно, и у будуће наилазити на тешкоће при пласирању наших аграрних продуката, поименце пшенице. Чешкословачка, која је некад преузимала знатне коли чине, практично више не долази у обзир; а на Аустрију су упућене толике друге државе извознице, да ни на.њу не можемо рачунати у већој мери. Ићи са нашом пшеницом на запад, с обзиром на ниске цене светског тржишта и на високе транспортне трошкове, нема такођер много смисла; цене које се тамо даду получити не одговарају ни продукцијоним трошковима. Аутаркија је у налету, и она ствара

45