Nova Evropa

зација, ујединиле су се »Боуа! Рашећ«, »Га Зосзе+6 Сепбгај de Huile et de Регго!«, и »Апбјо-Регајап«. Али у Кемалу, како рекосмо, и у реакцији турског народа, овај труст економскофинансијско-политички, и истовремено нацијонално-романтички, наишао је на чврст и јак отпор. Захаров у овоме послу, који свет зна под насловом »сумрака Веницелосове „Мегали Идеа' („Велике Идеје')«, губи једну милијарду зато што Грци нису били у стању, нити су хтели, да исплате поручбине за муницију... — Таквих примера има много, све до у наше дане. Они су сада чак и најактуелнији, уколико данас присуствујемо најотпорнијем петролејском рату.

Енглески петролејски капитал, или Детердинг, праве од једног обичног шејика краља Ирака (Фејсала), који — септембра 1983 — сасвим изненадно и неочекивано, у пуној снази, на повратку са шетње, умире у једном швајцарском хотелу! Убијство америчког конзула у Техерану, други је пример. Онда смрт председника Хардинга. Па пад Прима де Ривере, који мало пред свој пад конфискује инсталације Детердинга и Стандард-Ојла у Шпанији, настојећи да ојача нацијонални шпански монопол. Случај са Венецуелом је, свакако, најтипичнији пример. Ова најкарактеристичнија петролејска република, како ју Зишка назива, пружа му прилику да на њој прикаже цео живописни »зсепато« једне петролејске драме: један крај, који је двапут већи од Француске, а у коме има око четири милијона становника, у власти је Детердинга, фантастичног Холанђанина, који око 1880 има месечну плату од 30 франака док данас поседује на десетке милијарда. Детердинг је Гомеза од сасвим непозната војника створио генералом и председником Републике Венецуеле. Све револуције, које се с времена на време појављују у Венецуели, у Мексику, и по осталим крајевима Средње и Јужне Америке, где постоје петролејски лежаји, — а које изазивају тако различне коментаре у европској штампи —, последице су петролејских сукоба; то је рат петролеја између »Коуа1 Оићећ«-а и »5фапдата-О1«-а, односно рат између Енглеске и Америке. У Венецуели, где је »живот тежак, и где не преостаје до нада у небо«, као и у осталим крајевима Јужне Америке, староседеоци мрзе петролеј, а воле да обрађују земљу. Ствар је, у суштини, меланколично тужна и трагична: на богатим плантажама живе традицијоналне задруге од по четрдесет обитељи, које воле земљу, избегавајући машину и цивилизацију. — »Новац не значи ништа за ове Индијанце; огњиште, земља, њихова земља, — то је све за њих... Они су сви били поносни на своја поља памука, бибера, и шећерних трски...« Агенат им пружа новац, злато, али Индијанац одбија да прими, — неће да прода земљу; мисли на оне који ће доћи, а који су такођер његови. »Земља, то је хлеб, а хлеб то је живот... Новац про-