Nova Evropa

Јапану да ради по цени коју нико не може превазићи. Још до пре пар година такав се развитак није дао ни предвидети. Завладала је нова економска максима: што више извозити а што мање увозити; али, будући да се сви држе те максиме, долази у интернацијоналној измени добара до све већих потешкоћа и непремостивих сметња.

Све државе иду за активирањем свога трговинског билакса, — настоје да његову пасивност редуцирају што могу више. Услед тога стварају се све веће потешкоће увозу. Несамо у форми повишења увозних царина, како је то било раније, већ и употребом нових, далеко ефикаснијих мера. Ту су сад контингентирања увоза, ту су компензацијони уговори, ту су забране увоза. А и на девизном пољу, недавањем девиза за увоз извесних артикала и увођењем забрана код потраживања иноземних извозника, та се тенденција још више пооштрава. Покушаји да се ове потешкоће уклоне на интернацијоналној бази нису досад дали никакова резултата. Конференција сазвана ради царинског примирја, одржана пре неколико година у Женеви, дала је, штавише, супротне резултате: многи су повећали царине — да би код тих преговора могли попуштати! Међутим, будући да су преговори убрзо прекинути, једноставно се је остало код повишених царина. Лондонска Привредна Конференција још је погоршала ситуацију. Царинско примирје, које је претходило Лондонској Конференцији, већ је од свих напуштено. И тако тенденција привредне аутаркије долази све више до изражаја, а у најновије време форсира се она и из валутних разлога, будући да ситуација на девизном тржишту многих држава не дозвољава повлачење стране робе преко извесних граница.

Међутим, тенденцију аутаркије форсирају, у неким државама, нарочито политички разлози; особито у Централној Европи, која највише долази у обзир за пласирање вишка наших аграрних продуката. Искуство Светског Рата показало је какве су потешкоће имале неке државе при исхрани своје војске и свога цивилног пучанства; и који је психолошки ефекат имала оскудица најважнијих животних намирница. Зато данас многе државе баш из разлога народне одбране настоје да по сваку цену осигурају исхрану своје земље властитом продукцијом. Где нема предувета за то, или их има тек у недовољној мери, ту долазе високе царине, контингентирања, и забране увоза, да би се домаћем продуценту — који ради под неповољним приликама — осигурао рентабилитет. Мелијорацијама и јаком употребом вештачког гнојива, многе су државе постигле знатно повећање своје аграрне производње. Али су зато и продукцијони трошкови били по неколико пута већи него што је била светска цена појединим артиклима.