Nova Evropa

ритерство (или нешто као данашњи спорт), већ неопходна мера за одбрану од зла и за одстрањење недаћа од ближе и шире заједнице. Јунаштво је тражило да се не пада одмах ничице и тражи помоћ од Бога, већ да се све учини што лежи у силама човека и скупних заједница да се злу опре, а тек преко тога се је имала чврста вера и нада у Бога. Вера а јунаштво биле су реципрочне снаге, и косовски мит у својој суштини ово изражава: опирање злу и одбрана од њега представљени су у Милошу, а вера и поуздање у Бога (небеско царство) у кнезу Лазару; оба ова представника двају принципа чине јединство мита, јер јунаштво Милоша без вере кнеза Лазара била би чиста физичка сила и суровост без циља, а кнез-Лазарева вера, небеско царство, без јунаштва Милошева, било би биготизам слабића који избегава борбу, оставља земљу, и бежи Богу са мољењем да се Бог непосредно умеша у људске ствари и да свршава за људе и оно што је људска дужност. Јунаштво је увек спојено са вишим циљем, који је вредан пожртвовања, и у своме највећем замаху јунаштво је стремило увек одржању вере и народа у борби за његово ослобођење (»За крст часни и слободу златну).

Почетком прошлог века почиње се мењати дотадањи патријархални тип балканског човека, да се у другој половини истога века у многоме битно измени, које под упливом Европе, које ради слабљења турске моћи, а које ради свестране измене животних прилика у самоме народу. Духовно јединство раје постигнуто је поглавито у заједничком пасивном отпору и трпљењу, у заједничким мукама тела и душе, и баш од часа кад отопочиње активна борба, или боље рећи кад настаје одлучна воља за такву борбу, цепа се словенска раја на два народна табора, на српски и бугарски. Велики је удар и штета за Југословенство, да шумадијски устанак од 1804 није бар духовно и идејно обухватио сав словенски Балкан, него се овде на два народна огњишта разбуктале две одељене буктиње нацијонализма. Српски и бугарски нацијоналисти прескочише пет векова и почеше тражити — уз помоћ својих историчара — узоре и основе живота народа и државе у државним творевинама својих средњовековних владалаца! Они нису уочили, да се народи у свом карактеру, и уопште у својој душевности, могу мењати и за један век (Немци око 1800, и они око 1914), а камоли за пет векова, под "изванредним приликама страшне инвазије и робовања нехришћанском освајачу. Стечене способности не преносе се на потомство. А све да се и преносе, оне би се даље могле задржати и преносити само под условом да прилике дозвољавају њихову примену у животу. Срби и Бугари задржали су и развијали само своје добре праоснове виталности и ду-

306