Nova Evropa

последица претходних чињеница и узрока, он ипак чини одлучан почетак у животу југословенског народа. Јер он своју акцију почиње на широкој и каотичној историјској раскрсници, а у јединственом замаху од Јадрана до Црнога Мора. То су они почеци који предодређују услове и начине будућег живота, почеци који постају извором за нове идеје водиље и стварају основ за ново формирање духовног и културног стања, за нов друштвено-политички поредак. Староме нацијонализму, у прошлим вековима, био је смисао да негује и изграђује посебности и вредности сваког народа. Предочавајући народу стару славу, он га је тиме несамо подстицао на отпор и одржавао у нади, већ га је и духовно уздизао и давао му достојанство човека. Али, ронећи стално и све дубље у традицију, он је све мању активност показивао у решавању савремених питања, које је време избацивало на површину. На нове прилике и притиске требало је давати нове одговоре, а стари нацијонализам се у томе није знао снаћи. Све да иза Рата и није, по сили прилика, искрсла идеја Југословенства, и да се њено остварење није почело реализовати у овако снажном замаху, настала би неминовна потреба за корениту реформу старог нацијонализма код свих

југословенских племена. Па Југословенски Покрет, у сушти“

ни, и није друго до акција за реформу и духовну обнову

старог нацијонализма, али само — јединствена акција судруженим снагама.

Југословенски Покрет, као динамичка снага, везује људе без обзира на покрајину, племе, народ, историју, крв, веру, и традицију; он тражи само искрену сарадњу, истинску веру у идеју, и чврсту вољу за извођење идеје у дело. Код њега све зависи од људи и од њихова духа, и од свесне организације у свим правцима његова дејства. OH самом идејом везује људе у јединствену духовну целину и ствара међу њима односе моралне солидарности. Он се обраћа на оно што све спаја: на сам живот; будући сав у акцији, збивању и трајању, он је већ самим тим упућен на живот у свој његовој разноврсности. И онда кад гледа у прошлост, он мора да гледа нарочито са становишта, како се је у посебним случајевима и у извесним појединостима манифестовала код сваког народа општа људска душа. Али ово опште-људско мора бити искрено и истинито: не смеју се посебности и типичности појединих покрајина и племена, које су само локалног карактера и без јачег значаја за целину, наметати као опште вредно свима и свакоме. Само тако ће се у свим покрајинама и код свих конфесија пронаћи нове заједничке жице, те унети склад у југословенски каос и створити нова хармонија више врсте, којој је основ сам живот.

310