Nova Evropa

Каја XXVII. Broj 9, 26. septembra, 1934

О новом југословенству.

Човечанство, било као све-човечанска идеја најшире духовне заједнице, било као неко светско међудржавно уређење вечног мира, у својој неизмерности и неодређености улива у душу човека неизвесност, неповерење, па донекле и зебњу и — готово — страх. У свечовечанску заједницу спадали би сви народи света, нама познати и непознати, чак и они најпримитивнији у забаченим крајевима Африке и по степама Азије. Та је заједница превелика да би је човек могао душевно свладати; отуд потреба за људе уже одређене заједнице: некад уских крвних, племенских, данас ширих скупина племена и народа уједињених нацијонализмом као делом човечанства.

Нацијонализам је бесумње последица историјско-политичког и културно-социјалног развитка, па се може донекле сматрати као нека природна нужност. Али је он и са субјективног гледишта човека душевна потреба, уточиште и утеха. Он даје просечном човеку осећај сигурности, одређености, наспрам суседних и туђинских народа и држава, као и према неизмерности свечовечанства, као нечем неодређеном и несигурном. Слично дејство какво врши на човека породица и задруга у односу према суседима и ближој околини. Ипак, у томе уточишту и заклону нацијонализма треба радити и на свечовечанском идеалу; а поред тога, и пре тога, треба нарочито радити на сарадњи са народима који спадају у нашу ближу заједницу. Тако се например за нас указује потреба сарадње са балканским и средњоевропским народима, а онда са словенским народима, па и са европским народима уопште. Пре или после, ближа европска заједница требаће и мораће бити успостављена.

И Срби, или Хрвати, те Словенци и Бугари, налазе првенствено уточишта у своме старом нацијонализму: у српству, хрватству, словенству, бугарству. Југословенство као нацијонализам, за широке слојеве народа још није право уточиште; оно је још у развитку, неостварена идеја, тежња, нацијонализам будућности. Ми у садашњости, од Рата на-

297