Nova Evropa

овамо, видимо само бујан и активан југословенски покрет, који је додуше постојао и раније, пре Рата, али који се тек сада налази у фази свога остваривања. При овом нашем разлагању, имаћемо у виду само овај послератни југословенски покрет, без обзира на предратни.

Према старом нацијонализму, дакле, Југословенство је још нека неодређеност и неизвесност, па не може да даде утисак правог уточишта; јер право уточиште мора пружати недвојбену сигурност и имати у себи чар интимне милине, као нека братска заједница, док све ново треба иницијативе, одважности, и енергије. Али и без обзира на старе навике и на страх од напуштања онога нашто смо научени и у што смо се уживели, морамо признати да стари нацијонализам делује и као нешто расно, као неки расни инстинкт: наше срце и наши осећаји су код њега. Ту су, осим тога, песме, приповетке, бајке, митови и сва традиција. Морамо да употребимо против-осећаје и разум кад свему томе хоћемо да претпоставимо Југословенство.

Југословенски покрет, то је свесна интелигенција, која иде из духа а не из инстинката. Али он ипак није чист рацијонализам. Његове најдубље подлоге, то су снажне емоције од којих потиче дубоко осећање неминовности и неизбежности оживотворења југословенске идеје, оно дубоко уверење о неопходној и насушној потреби остварења Југословенства, које као нека неодољива сила, као нека колективна савест мучи душу и појединаца и група које је захватила и заразила. М неупуштајући се у критику и расматрање основа и идеологија старих наших нацијонализама — који се, уосталом, међусобно битно разликују и деломично искључују —, те непокушавајући да их преображавајући изједначујемо или уједињујемо, па да их онда доводимо до вештачког компромиса са Југословенством, — јер сматрамо сваки овакав покушај и напор узалудним и бесмисленим, будући да се оно што је резултат историјског процеса не може по вољи човека мењати и преображавати —, ми ћемо основе и идеологије старих нацијонализама узети онакове какове јесу, према идеји Југословенства и према Југословенском Покрету онаквима какви јесу. Па ћемо онда покушати да изнађемо, и поред битних разлика, оно што је типично заједничко у старим нацијонализмима, те да то доведемо, и без откљањања опречности, у склад и хармонију више врсте.

Стари нацијонализми достигли су свој врхунац: извршили су часно и јуначки мисију историје. Они остају и даље темељем живота народа и државе, њихове се снаге задржа вају и из њих ће се и даље испредати будућност; ми се тих снага не можемо решити, нити лишавати, јер се живот не

298