Nova Evropa

ћају инферијорности који им натурује такова глупост и нетрпељивост каквима се истиче и »5. Е, Р,«. Долази као природна реакција на нетрпељивост према нама од стране урођених Американаца, да некоји од нас постају антисоцијални и да неће да буду »асимилирани«. Истина је и да некоја дјеца усељеника морају да буду »опрана, нахрањена, и дезинфикована«, у школама и по другим јавним установама; али је у највећем броју случајева томе разлог, што су рођена у сиромаштву, премда су њихови очеви тешко радили кадгод су имали прилику да раде, — а сиромаштво долази од социјално-економског система у којему је Г. Лоример један од главних корисника.

По свој прилици, Г. Лоример и не зна ништа о »хордама из Источне и Јужне Европе«; а колико се може судити по садржају његова магазина, он и неће да ишта зна. Понекад он штампа коју »жвћипкле« новелицу, у којој карактери и ситуације имају исто толико везе са словенским усељеницима у ливницама и рудокопним градовима колико, рецимо, црначке литерарне конкокције Осфамиг Коу Соћеп-а са правим Црнцима. Циљ Г. Лоримера је, очевидно, да прикаже овдашњег усељеника као куријозну животињу, да га постави у још инферијорнији положај него што је онај у којем се већ налази. Зашто» — Одговор је једноставан. Земља се налази у големој збрци, за коју је, у не малој мјери, одговоран и Г. Лоример са својим »5, Е, Р.«. Годинама је он био најистакнутији апостол крутог индивидуализма; он је стајао иза Хардинга, Сооћабе-а, и Нооует-а, И сада, настојећи да збаци кривицу са својих сопствених леђа и са леђа своје класе, он удара у бубањ патријотизма и кријештећим гласом сипа увреде на онај наш живаљ који је најнезаштићенији и најмање умије да говори; али који је био, као што сам показао, најконсистентније конструктиван кроз прошлих педест година наше историје. Г. Лоример, очевидно, настоји да замути питања пред којима се сада Америка налази, за вријеме кризе цијелога свијета.

Г. Лоример и његова класа израбљивали су кроз десетљећа старе америчке традиције и устав Сједињених Држава за своје обогаћење и увећање своје моћи. А сада нас напада, одједаред, баш у часу кад стојимо пред чињеницама у нашој цивилизацији које сваког дана изгледају силније и важније него ли све старе традиције, на којима су Г. Лоример и они који оглашују у његову магазину лукаво изградили своје благо и своју моћ. Ове чињенице (нарочито Теслини мотори!) сада ненадно изазивају старе традиције које датирају још од почетка ове земље; оне подстичу народ, који је дао толико збиљског рада за изградњу ове земље, да се

329