Nova Evropa

Тако је пред очи наше јавности дошао са приличним закашњењем и прилично искасапљен. Његова појава код нас изгледала је, због свега тога, случајна. Али су се за посљедњих мјесеца прилике у том погледу поправиле. Неколико совјетских филмова, без нарочитих сметња, шетају се по нашим кинематографским платнима, на велико задовољство и власника кинематографа и јавности. Једно домаће подузеће објавило је и продукцију која се састоји само од руских филмова, и увјерено је да ће успјети да је изнесе неокрњену. (О овим филмовима писаћемо други пут; овом приликом желимо само да саопћимо своје дојмове поводом оних руских филмова који се сада приказују у нашим кинематографима. Ти филмови јесу: »Гроза« (код нас »Бура«), »Чељускинци«, »Пастир Костја« (који је реклама, сасвим погрешно, прогласила »првом совјетском оперетом«), »Пјесма на Волги«, и »Господа Головљеви«. |

Руски тонфилмови дошли су к нама касно, како рекосмо, али не прекасно. Напротив, да се нису појавили тек сада, можда не би били толика сензација. Овако, они долазе у часу кад је јавност, с једне стране, засићена њемачким и америчким филмовима, који у идејном погледу само изузетно доносе нешто ново; с друге стране, наша грађанска штампа, и поред своје очигледне несклоности према словенској браћи у Совјетској Русији, каткада ипак не може да сакрије своје задовољство што су извјесни руски филмови негдје у великом свијету били дочекани не можда са случајним, или купљеним, успјехом, већ са правим правцатим одушевљењем, па суи оваке вијести домаће, а још више стране, штампе током посљедњих година створиле код јавности мишљење да ти филмови представљају нешто нарочито. Осим тога, за руске филмове говори и стално будан интерес за Совјетску Русију на цијелом свијету. Кад су дакле руски тонфилмови, најзад, стигли, одушевљење за њих ухватило је још дубљи корјен. Али, ово одушевљење, зато што је слијепо, заблуда је од које би могли да трпе штету у првом реду баш руски филмови!

Заблуда је, слијепо се одушевљавати сваким совјетским филмом, и свим оним што видимо у једном таквом филму, јер совјетски филмови квалитативно нису једнаки! Узмимо »П ут уживот«, који се бави судбином запуштених, приказујући покушај совјетске власти да спасе младе скитнице. Колико критичнога духа, психолошке вјерности, вјештине у изражавању и сугестивне моћи, колико једноставности и заноса! Ако у кино не идемо само зато да се забављамо, или да некрити- | чки примамо оно што је режисер хтио (или није хтио) да изрази, онда се морамо добро чувати да с истим задовољством, као нешто савршено и непогрешно, примимо, напримјер, филм »Г р оз а«. Ни име Островског, по чијем је дјелу рађен,