Nova Evropa

Супротно данашњој пракси, ако пођемо са становишта да сваки народни посланик мора у свим случајевима имати на уму интересе државе, односно целокупног народа, у народном представништву нема места страначким организацијама које заступају интересе појединих група, а за рачун или чак и на штету других делова народа. Постављањем овог захтева обележава се правац рада сваког народног посланика, тако да — залажући се за интересе неке одређене групе — он мора да доказује, како предлог брањен од њега неће бити на штету онима којих се непосредно не тиче (изузев случајеве кад се ради о успостављању елементарне праведности); или пак, ако је штета неизбежна, она се мора правдати интересима целине, при чему има да се траже компензације за оштећене. На овај начин, народни посланик за сваки свој чин сноси одговорност пред целокупним народом, те ову одговорност нико не може с њега да скине. Уколико народна скупштина доноси добре законе, прихваћа и одобрава предлоге који ће се показати као благотворни по народ, нека је највећа част посланицима који су у томе учествовали. Али нека се знају поименце и сви који су радили, односно гласали, у супротном смислу, па ако би случајно у парламенту било изгласано нешто за што ће народ доцније скупо плаћати, нека се тачно зна до кога је кривица за то. У озбиљнијим случајевима, ово може бити до краја живота љага на имену дотичних народних посланика, коју ће љагу можда осећати још и њихови синови. Појмљиво је, да ову и овакву одговорност могу да приме на себе само они који су свесни — ма и погрешили — да су радили по савести и по свом најбољем разумевању. Уколико не би било разлога да се посумња у њихове добре намере и у њихову честитост, њима се не би ни судило одвише строго, јер народна мудрост зна да је једино Бог без греха, а да човеку —- ма и најпаметнијем — није дано да предвиђа све последице оног што је урадио.

_ _Разуме се да није једноставна ствар, да се између милијона грађана у земљи пронађе онај стотинак који заслужује по праву — у горњем схватању — да заузме места народних представника. Ту не ваљају ни најрафиниранији изборни системи, измишљени и опробани у разним земљама у току 19. века. Ниједан од њих, сходно природи свеопштег непосредног гласања, не даје се замислити без велике предизборне агитације, која представља најпогодније тле за успехе људи без скрупула, а не људи од савести и части. На предизборну агитацију увек највише полажу крајње партије, које се обраћају не толико здравој памети људској колико страстима, а да би ове распалиле, не презају од неостваривих обећања за своје присташе, а не штеде ни погрдних речи

107