Nova Evropa

Остаје да се расветли питање одговорности, као треће гаранције исправног рада народних посланика. и овде је такођер потребно да се прекине са парламентарним традицијама, које су претвориле одговорност народних посланика у нешто потпуно фиктивно, т. ј. у нешто што стварно и не постоји. Страначки систем, у коме толику важност има моменат страначке дисциплине, довео је дотле да поједини народни посланик стварно не сноси никакву одговорност за свој рад. Нема ту говора о материјалној одговорности, јер се фактички не може надокнадити од чланова парламента штета причињена например лошим буџетирањем или одобравањем издатака који ће се доцније показати као нецелисходни или неоправдани; парламенат обично решава о тако великим свотама, да се не може ни помислити нато да се ове на било који начин наплате од појединих, ма и најбогатијих, личности. Према томе, народ и нико други има да сноси сваки материјални терет који му намећу његови изабраници. Али, утолико је важније питање моралне одговорности, која нипошто не сме да буде скинута са сваког народног посланика и да постане фикцијом. Мора се нагласити, и стално наглашавати, да нема колективне моралне одговорности, да је морална одговорност нешто апсолутно лично, интимно лично, што се не може ни с ким поделити, као што се не може поделити зубобоља. Нека је извесна одлука донесена. од колегијума у коме се расправљало, већало, па можда на крају крајева и једногласно гласало; ипак морална одговорност остаје у потпуности посебно на свакоме од оних који су гласали, те му ни најмање не може да служи као олакшица околност што су и други гласали у истом смислу као и он. Кад је човек постављен на место где се решава о судбини народа, он не сме да се позива нато да је био недовољно обавештен, или да није темељно проучио ствар о којој се ради, или да се поуздао у мишљење неког другог, а најмање му може бити оправдањем да му је његова одлука сугерирана ма од кога било. Заклонити се за »директиве« партијског вођства, то за једног народног посланика значи потпуно изгубити свест правог смисла својих дужности; па како се ово ипак сматра као најобичнија, такорећи нормална појава, јер тако поступају и многи добри и добронамерни посланици то се баш у томе огледа коначно изопачење идеје народног представништва, које је у толикој мери повезано са страначком организацијом да без ње не може да постоји. Ово скроз неисправно и дубоко штетно гледиште мора се ишчупати с кореном, и то не на начин како то чине диктатори, т. ј. путем уништења самог народног представништва, него уклањањем његових негативних страна, у првом реду партизанства.

106