Nova Evropa

Што се тиче државног уређења, ту се мора погледати и захватити мало уназад, у најновију историју. Угарски Срби прогласили су своје уједињење са Србијом 25. новембра 1918, на великој Народној Скупштини у Новомсаду. Још пре њих, 29. октобра 1918, ослобођена је Хрватска, па је Народно Веће у Загребу (1. децембра 1918) донело закључак о уједињењу у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. А !. децембра 1918 прогласило је и Народно Веће у Љубљани уједињење Словеније са Србијом. Проглас уједињења Црне Горе са Србијом уследио је, у Подгорици, још 13. новембра 1918, Пошто је потписан Уговор о миру у Сен-Жермену (10. септембра 1919) с Аустријом, и у Тријанону (4. јуна 1920) с Маџарском, донесен је — 28. јуна 1921 — Видовдански Устав за Краљевину Срба, Хрвата, и Словенаца, који каже (у члану 4): да су сви грађани пред законом једнаки; и даље (у члану 125): да »о изменама у Уставу решава Народна Скушштина са Краљем«. Устав од 3. септембра 1981 изменио је назив државе у »Краљевину Југославију«; у томе Уставу остали су непромењени чланови које смо горе цитирали. Према томе, ова држава има своје уређење утврђено уставом; а ако би се указале потребе за промене уређења, пут и начин оваког мењања предвиђени су у Уставу. По Уставу, Хрватска је исто толико слободна колико и остали делови Југославије, будући да се она — ослободивши се Аустро-Угарске — сама одрекла своје слободе као Хрватска, па се ујединила у краљевину Срба, Хрвата, и Словенаца, која је доцније прозвана Југославијом. Према познатим правним начелима: »Опод ех тате НЕ, тебша. Наф« и »Volenti non 11 !пишта«, — онај који се сам свога права одрекне, т. |. определи, не може натраг, јер је његово право његовом вољом угашено. У том смислу, дакле, државно уређење Југославије не може се — мирним путем — једнострано мењати, него само вољом свих саставних делова, и то на начин предвиђен постојећим Уставом. С овог гледишта, и с ове полазне тачке, имају се посматрати и решавати сви наши унутрашњи политички проблеми, па и »хрватско питање«.

Уосталом, »хрватско питање« није ништа ново. Још у XIX веку, када је Аустрији била потребна јака протутежа Маџарима, прибегла је она Илирству, које је имало да обухвати Србе, Хрвате, и Словенце, те на челу којега покрета се налазио Људевит Гај. Али, тек Штросмајер је успео да око југословенског имена окупи, бар културно, све делове нашег народа. Док су јој Словени били потребни против Маџара, Аустрија није имала ништа против Југословенства; али кад је, године 1867, наместо јединствене Аустрије створена дуалистичка Аустро-Угарска, са поделом сфера немачких и маџарских интереса, дошла је опет до примене лозин-

293