Nova Evropa

страна је. Она зна све, види све, о свему пише, — тачно, потпуно, вјерно, исцрпно! Ту је све јасно, све видљиво, све голо, као динар на длану! Да штампа неизмјерно воли истину, и за љубав истине она безобразно завирује у све, и без дозволе и са дозволом. Нема ни најмањег кутка у који штампа не би забола свој нос; она, напросто, хоће да све зна, да све прати, да о свему пише, да о свему обавјештава. ИМ зато је штампа — штампа истине! Али, истина је релативан појам; није метафизички утврђен. Поље истине је дуго и широко пространо. За истине се обично каже да су лијепе и вјечне; истина је увијек морална. Корист и истина не морају, па и не могу, да увијек стоје једна уз другу, а често се чак и искључују. Штампа, међутим, воли и корист и истину. Проблем измирења обојих врло је важан проблем. Штампа дакле воли стварност, штампа воли логику, она воли истину, она воли корист, она воли новац, — она хоће све у исто вријеме, све заједно! Како то све да се споји и измириг Истина не доноси увијек новаца, ни новац истину; а штампа треба новац, она од новца живи! Али и новац треба штампу! Они се, дакле, споразумијевају. Једно уз друго, свак добија своје, свак зна свој интерес, свак зна своју дужност...

Свијет много чита новине, свијет пожудно ждере штампана слова, утажује своју незаситну глад, глад интелектуалну! Људи доиста не осјећају једино глад за крухом. Свијет не жали новца, свијет хоће »душевне« хране, хоће новости; хоће да ужива, жели сензације, — ново, ново, ново!... Штампа је ту и врши своју »свету« и »узвишену« дужност. Јер Бахранити гладнога, није само алтрујистичко дјело, хумано и лијепо, него је и дужност хришћанска! Не, не, гладан нико не сме остати. И штампа јефтино, за динар — за цигли један динар —, нахрањује све и свакога, свачим и увијек. Све жице свих телеграфских и телефонских новинских агенција, преко свих пет континената, зује, носе ново, најновије за тебе, гладни писмени човјече. За динар — све дознаш, све знаш, све видиш, све читаш! Људи око штампе, к томе, одлични су психолози, — они у душу познају свакога: они знају шта коме треба, они су срца милостива па ће му то и дати, јефтино — по души. Познају у длаку психологију наше епохе, жицу њена развоја, пулс њена дјеловања, тежину њених потреба; осјећају јавни интерес, опће добро, опћу корист. И они се за све старају, они за то живе и пишу и раде. А то је више него морално, много више, — то је одрицање самога себе, самопожртвовање за ближњега...

У људском друштву постоји и т. зв. »јавно мишљење«, Јавно је мнијење моћно, утиче на људско дјеловање, на мишљење и на увјерење многих појединаца и читавих група; оно може да до звијезда подигне непознате, а обори и у прах

283