Nova Evropa

врше у омјеру према теретима које поједини крајеви сносе, односно према њиховој пореској снази; но при начину утврђивања пореске основице, требало би да се једнако поступа у читавој држави, тако да се више не догоди да се међу привредницима истог капацитета прави толика разлика. Даље се, код државних и од државе привилегованих новчаних завода, мора подједнако водити рачуна о свим крајевима, а нарочито што се тиче водећих чиновничких мјеста, јер се садашње стање неће моћи дуго одржати.

Међутим, с обзиром на данашње расположење народа, Хрватско Питање, чији је интегрални дио економски моменат, не би било ријешено ни са постављањем најпоштеније и најправедније владе. Осјећај незадовољства и неправде увријежио се тако дубоко да га обичне административне мјере не могу елиминирати; већ ни зато, што нема никакове гаранције, да било каква идеална влада — која би једнако водила рачуна о свим крајевима — не би сутра или прекосутра интригом била срушена и замијењена владом какове су биле и оне досада. Да би се елиминирали економски приговори Хрвата, требало би државу тако преуредити да сваки крај државе сам располаже са својим приходима, односно да највећи дио пореских терета појединог краја иде опет њему. Свеједно је како бисмо назвали таково уређење државе. Једно је само сигурно, а то је: да би у такој аутономној или федерално широкој финансијској компетенцији Хрвати нашли гаранцију, да ће њихови порески терети ићи добрим дијелом на покриће потреба њихове уже домовине; а то исто вриједи и за Словенију, односно за Војводину и Босну (уколико би ново државно уређење базирало на неколиким јединицама). За покриће оних издатака који би остали држави по извршеном преуређењу, имали би се употријебити у првом реду индиректни порези (као царине, монополи, и трошарине). Директни порези имали би остати аутономним или федеративним јединицама, које би се њима служиле за покриће својих потреба. Наравно да би онда читава просвјета, пољопривреда, грађевине, и слично, имали прећи у компетенцију појединих јединица, тако да би према томе нове просвјетне установе, нове цесте, као и друге инвестиције, имале бити финансиране у поједином крају из пореских прихода тих крајева. У изнимним случајевима, за оне крајеве који су нарочито сиромашни, могао би се предвидјети допринос државе; али и то у ограничену опсегу. У сваком случају, кад би широки слојеви имали сигурност да се порези употребљавају у првом реду за потребе њихова или њима ближег краја, они би те терете лакше сносили; а утрошак тих пореза не би више било политичко питање опасне нарави као што је сада.

335