Nova Evropa

Повест религија и митологије — као трансцедентални рефлекси друштвеног стања и збивања на извесном ступњу његова развитка — бележиле су као какав сеизмограф свако померање женина положаја у друштву, њене једнакоправности и потчињености, које би уследило већ према деловању економско-социјалних фактора средине, као тежишта и епидентра целога проблема. Још док су се наши стари многобожачки богови рађали и стварали, положај жене у друштву био је потчињен, неравноправан, иако је у грчкој и другим митологијама постојао култ женских божанстава као и мушких. Наилазимо убрзо на перијод још већег погоршања женина положаја и права у друштву. Тако видимо код Мојсија, из јутарње молитве Јевреја и из Десет Заповеди Божјих, да је жена, за разлику од мушкарца, чак и постала на један биолошки инферијорнији начин —, из ребра Адамова! Социјална неједнакост наглашавана је као последица природне неједнакости и урођених разлика између човека и жене, имамо дакле биолошко тумачење социјалних појава. И несамо то. Жена је представљена и као први заводник човека, загорчавајући му еденску идилу и рушећи му рај земаљски. Идеја о жени као заводнику и као грешници продужује се идеолошки и стварно, и дејствује мирно још увек даље кроз историју, преко апостола и црквених отаца, преко индијског законика, све до модернога мизогинства и савременог аскетизма, филозофског и црквеног. Жена је инкарнирани принцип зла и греха, иако при свем том не постаје ђаволом! А човек је господар, апсолутни господар на земљи, на небу, па и у паклу!... Док је дакле, према праисторијском митосу, жена, у почетно историјско доба, била независнија и равноправнија, представљајући не део приватне својине свог мушког брачног друга или родитеља већ једнако потребног и корисног борца и сапутника за исти сурови и голи живот, за напредак и бољитак, она се је — у перијоду телеолошког назирања и неумитних постулата грубог и суровог али свакидашњег живота прве фазе човечанства — изразито формирала у социјално и економски несамостално и неравноправно биће, чији је »природни позив«, да буде супруга и мати, која има само да чува колевку и огњиште. У ствари, то није био, ни природно ни друштвено, вечно и нужно окамењени постулат, и све друштвене силе — које су кроз историју људског рода омогућавале, условљавале, и стварале прогрес друштвеног и човечјег деловања у свим смеровима, — урезале су јасно и видљиво линију свога кретања и на табли права жениних. Тако је на даљњем, вишем ступњу развитка, у савршенијем и организованијем друштву, кад је искрсла као неумитна и друштвено корисна потреба, да жена и у економској продукцији прими на своја леђа један део

349