Nova Evropa
Kralj Milan je za vremena osetio opasnost svoga položaja; on Je ustanovio stajaću vojsku, i naredio je obezoružanje narodne vojske, Povodom obezoružanja narodne vojske izbila je (1883) buna u istočnim okruzima Srbije. Ostalo je sporno, da li je Pašić bio lično umešan u bunu:; ali je izvesno, da je on u ustanovi narodne vojske gledao jedan od bitnih uslova uspeh4 radikalizma. On je javno, u novinama, pisao protiv obezoružanja narodne vojske; a čim je buna izbila, on je otišao iz Beograda da se pridruži pobunjenicima, Buna je brzo ugušena s pomoću tek ustanovljene stajaće vojske; Pašić je u otsustvu osudjen na smrt, i sve do 1889, kad se Milan odrekao prestola, živeo je u emigraciji, Njegovi napori oko stvaranja Radikalne Stranke uspeli su samo upola: Radikalna Stranka uhvatila je, istina, korena u narodu, ali je kralj Milan odmah narod obezoružao.
Dokle je god bio na prestolu, Milan je izuzimao Pašića iz pomilovanja koje je od vremena na vreme davao onima koji su bili osudjeni zboš bune od 1883. To je bio uzrok da se oko Pašićeva imena stvorila legenda glavnog radikalnog borca i mučenika. U emigraciji, on Je zasnovao veze s Rusima, koje nije više raskidao. Rusima ga je preporučio mitropolit Mihajlo, koji se takodje nalazio u emigraciji. U to doba, mitropolit Mihajlo bio je u panslavističkim krugovima najpopularniji Srbin; ali već posle nekoliko Sodin4 Pašić je u tim krugovima postao popularniji i od mitropolita Mihajla. Otada pa sve do propasti carizma, Pašićeva politika, i onda kad je bio u opoziciji kao i onda kad je bio na vladi, stajala je u najtešnjoj vezi s ruskom politikom. Pošto je izgubio ono oružje koje je protiv kralja Milana mislio naći u narodnoj vojsci, Pašić se nadao da će da moći oboriti s pomoću Rus4, 1 posle neuspele bune od 1883, Pašić Je ostajao pri svom Мед и; да u Srbiji nema u isto vreme mesta i za Milana i za radikale,
II
Pre nego što je Pašić uspeo da s pomoću Rusa ohori Milana, Milan je sam dao ostavku na presto, Pašić se onda vratio u Srbiju, uzeo vodjstvo Radikalne Stranke ponovo u svoje ruke, i 1891 postao prvi put šefom vlade, Pašićeva glavna briga bila je, da uredi odnose izmedju Krune i radikala, koji su od stranke opozicije postali strankom vlade. Prema Milanovu sinu, Aleksandru Obrenoviću, Pašić se nije pokazivao onako nepomirljiv protivnik kao prema samome Milanu; ali kako se i pod Aleksandrom produžavala Pašićeva borba s Milanom, to je odnos Pašićev prema dinastiji Obrenovića izgledao nejasan, S jedne strane, Pašić je zahtevao bezuslovno da Milan, nakon svoje ostavke, ne dolazi više u Srbiju i ne utiče na svoga sina:
382