Nova Evropa

To sve nije bilo opasno za demokratiju sve dok su njeni protivnici sa desnice dolazili narodu u ime starih ideja i ranije povlašćenih staleža, Demokratija i socijalizam mogli su da se obraćaju razumu narodnih шаза, da ih leče od nacijonalnog i verskog fanatizma, od predrasuda prošlosti i od glupih mržnja. Sem toga, broj ljudi koji su učestvovali u javnom životu bio je malen; seljaci i radnici nisu imali pravo glasanja, ili su se njime slabo koristili, a žene su bile daleko od svakog mešanja u politički život, Omladina nije unosila svoje strasti i svoj bes u diskusiju o opštim poslovima, niti je zborovima i manifestacijama davala karakter prave bitke. Novine je čitala vrlo mala publika. Sredstva propagande bila su neobično skučena; a ukoliko je bilo, ona se sva obraćala razumu, t, zv. »gradjanskoj svesti«, Oni koji su se pozivali na osećanja, na tradicije, na »slavnu prošlost«, na »krv predaka« i na »zemlju otaca«, bivali su sve manje simpatični tek oslobodjenom gradjanskom staležu, seljaku koji je tek bio došao do zemlje, radniku koji se tek otkačio od seoske bede i skučenosti. Malo je klijenata bilo za desničarske stranke i pokrete: popovi i nešto »vernih«, velikoposednici i njihove sluge, velike seoske gazde i od njih zavisni napoličari, ponekad državni činovnici, šablonizirani birokratskom rutinom, i penzijoneri života koji žale za »starim dobrim vremenima« ,.. Tada nije bilo rizično postavljati dilemu: ili reakcija ili progres i evolucija, Kao što je, po francuskoj izreci, »republika bila divna pod monarhijom«, tako je revolucija izgledala božansko delo, strašni sud posle koga dolazi raj za sve radne i poštene ljude! Socijalizam je malo kome bio poznat: popovi su ба јеdino optuživali sa bezbožništva, ali je jedva nalazio protivnika medju mladim i školovanim ljudima. Dalek san, on nije bio nikome opasan; književni proizvod, on nije ni zagrevao ni strašio preko mere, Demokratija se tek bila rodila, u najrazvijenijim zemljama se jedva razvijala, i davala svoje prve plodove; ko je imao srca da ustane protiv nje?

Sada je sve to drukčije. Demokratija je posle Rata podvrgnuta kritici od najnaprednijih ljudi, od predstavnika radnik4 i seljaka; ne više zbog preterane slobode koju daje »nezrelom narodu«, već zbog svoje političke formalnosti a često i socijalne praznine. Socijalizam je doživeo kritiku od pravih revolucijonara; ne zbog svojih preteranosti, već zbog nedovoljno hrabrih reforama u korist radnog naroda. Postala je prava moda ismejavati »demokratsku slobodu« i »socijalnu revoluciju«, Žar se sve kapitalističke države ne smatraju demokratskima? Zar u novinama ne čitamo svakog meseca o nekoj revoluciji! Žar u mnogim zemljama nije prava sramota nazvati se »socijalistom«? Najzad, došlo je u Rusiji do nekih tako radikalnih pojava, do tako krvavih obračuna medju samim komunistima, da i komunističko ime, koje je dugo značilo nešto vrlo odredjeno,

188