Nova Evropa

(isto takav kao danas »Samouprave«!), koji je na Vidovdan 1914 dočekao austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda i njegovu ženu Soliju s patrijotskim uvodnikom: »Dobro nam došli! ...« I dok je, naprimer, sudac-istražitelj u Sarajevskom Atentatu, ispravan Hrvat i pošten čovek, zbog toga što je sudio po zakonu i savesti, još pod Austrijom maknut u provinciju, a u Jugoslaviji bačen u penziju i u zaborav, iz koje su ga izvlačili ponekad samo članovi Mlade Bosne da 8a — neobavešteni i pod utiscima teških doživljaja — pokrste u »madžarskog ili austrijsskodć Jevrejina«, dotle je lojalni urednik »Srpske Riječi« pravio karijeru i doterao bogami do urednika dlavnog partijskog organa Vlade i predsednika »Avale«; pa sad, naravno, on uči patrijotizmu i »publicistici« urednika »Nove Evrope«, — »sa stanovišta теајпоба 1 пагодпоба«! »Кеајпо«, — to je ono prema svojim poslodavcima, u Sarajevu i Beogradu; a »narodno«? —: to će biti ono što ga zastupa onaj narod s kojim je »u direktnom kontaktu«! Ali da predjemo, preko Kobasica, na samu stvar.

Prvo »zrnce« u »Samoupravi« ({>»Osetljivi g. Ćurčin«, broj od 29, VIL) poteklo je očigledno iz osetljivosti zboš prekora nepismenosti. Konstatovao sam »otsustvo pismenosti uopšte (и jednom listu koji je u mogućnosti da dobro plati svoje saradnike)«; a oni, pismenjakovići, prestrašili se da bi njihovi šefovi mogli poverovati »publicisti« Ćurčinu, pa je ispred sviju graknuo prvi Kobasica — da pokaže šta zna! I pokazao je. Treba pročitati tu zbrku pojmova iz nauke o jeziku, pa da se vidi da li moja »konduita«, »netražena i nestručna«, »nije otišla na pravu adresu«. Tu stoji, crno na belo, da oni — »kao partajski i politički list koji piše za narod« — nisu »obavezni u tolikoj meri« da vode računa »o jeziku i pravopisu«, ali da je pri svemu tom »Samouprava« u poredjenju sa »Novom Evropom« — »prava sintaksa«, i što se tiče jezika, on {Ćurčin) može iz ,Samouprave' mnogo da se pouči«... Kao da se pismenost sastoji samo u poznavanju »beogradskog« ili »zagrebačkog« »žargona«! | čemu bih imao, prema ovome, da se poučim iz »Samouprave«: jeziku i pravopisu, ili sintaksi, ili teoriji da onaj ko piše za narod nije obavezan da vodi »u tolikoj meri« računa o jeziku i pravopisu, i o pismenosti uopšte? A ja sam mislio, da se jezik baš i uči od naroda, pa da bi trebalo da ба oni bolje znaju i pišu, te da o njemu u punoj meri vode računa, kad su u tako »direktnom kontaktu s narodom«! ... I uvodna anekdota u ovo »političko zrnce«, o jednom sasvim nepolitičkom »beznačajnom dogadjaju« iz godine 1903 u bečkoj »Zori«, potpuno je nepismeno i iskrivljeno iznesena [baš ništa nije tu na svome mestu), — verovatno iz razloga što je dogadjaj beznačajan, pa se nije zadržao kako treba u glavi ovog anonimno8 »običnogš smrtnika«. Samo, zašto da iznosi — kad je čovek zaboravan?! ,..,

302

O OUN