Nova Evropa

појединих привредника. Сви ови захтјеви привредника нису такове природе да им надлежне власти не би могле удовољити. И на доношење основних прописа требало би допустити да утичу сами привредници, јер би њихово мишљење притоме било барем исто толико важно као и мишљење управне власти. А читаво руковођење и регулирање ових прописа требало би, колико је то само могуће, децентрализирати. Али, прије свега, требало би прецизирати смјернице наше трговинске политике и одредити по којим ће се критеријима поступати према појединим привредним гранама.

Оваковим вођењем трговинске политике постало би излишно питање, да ли трговинску политику треба водити либералистички или интервенцијонистички. Ово је практично ријешење овога питања, док теоретско ријешење зависи од схватања либерализма и интервенцијонизма уопће. Свака напредна економска заједница, која је у својој су“ штини капиталистичка — будући да се њено уређење оснива на производњи, раздиоби, и потрошњи капитала —, може бити уређена, с обзиром на власништво капитала, индивидуалистички или колективистички. Између ових крајности налазе се разне нијансе. С обзиром на управљање заједнице, економско уређење може бити либералистичко или интервенцијонистичко (комунистичка и фашистичка диктатура!), а између ових постоји опет низ разних нијанса. У принципу, не може се замислити ни једна заједница која би била апсолутно либералистичка, као што се не може замислити ни заједница која би била апсолутно интервенцијонистичка; стварно је свака заједница између ових двију крајности, па је свака у својој суштини уређена и управљана и интервенцијонистички и либералистички. Разлика је једино у нијансама и у принципу: да ли треба више тежити и прилазити либералистичкој или интервенцијонистичкој струји2

За привредника је јасно, да се тим више капитала може створити што је више људи који судјелују у процесу продукције; и исто му је тако јасно, да је боље кад се продуцирање капитала препушта приватној иницијативи, а колективу остави само да регулише ову дјелатност. Према тому, свака привредна заједница треба — у принципу — да тежи либералистичкој форми, док је интервенцијонизам потребан само у сврху заштите интереса појединаца и заједнице, ну сврху промицања интереса читаве заједнице. Зато је јасно, да се потпуни либерализам или потпуни интервенцијонизам не могу постићи, већ да у принципу треба тежити за либералним уређењем, а интервенцијонизам би у границама овакова уређења имао настојати да што мање ограничава слободу привредне дјелатности.

Др. Рикард Фукс.

370