Nova Evropa

окружује има свој дух и своје обичаје, »глас народа« који пјева око њега и који се чује у свим његовим дјелима. Као што физичке прилике, температура и влага, одређују биљне културе и биљне појасеве, тако има и морална температура која одређује људе. У двема различитим епохама исте земље, каже Тен (у својој »Филозофији умјетности«) исти је број даровитих људи и једнак број просјечних људи: природа је сијачица људи која, грабећи увијек једнаком мјером из истих бисага, просипље отприлике исту количину, исту каквоћу, и исти размјер сјемења по земљишту на којем редовито и наизмјенце сије. Али у тим прегрштима сјемења, што их природа — мјерећи вријеме и простор — баца око себе, свако сјеме не проклије: нужна је извјесна морална температура да се неки таленти развију; ако ње нема, они промаше. Ако се та температура промијени, промијениће се и врста талената: она допушта да се развије само ова или она врста, те — више или мање — потпуно искључује друге. Таленти који би хтјели скренути другим путем наилазе на затворен излаз: притисак јавног мишљења и обичаја уништује их или скреће с пута, намећући им одређен начин процвата. Већ дакле по овом Тенову приказивању, личност не би била ни толико моћна ни толико одлучна колико се то некад вјеровало: и у свим личним акцијама стоји јој на путу грдан отпор средине и прилика; а то поготово вриједи за велике социјалне акције и покрете. За све њих треба снате маса. Ни највећи прваци, са својим малим снагама, не могу сами вршити велика дјела, — мора се предобити снага маса. А опажено је, да ни исти ни слични прваци у разним приликама и са разним масама не дају исте резултате. Нечега дакле мора још бити, осим вођа, што се огледа у историји; чини се да су то масе: оне као да пишу својим снагама велику историју, мање или више свјесно, као групе народне, социјалне, вјерске, какве хоћете, свеједно је. Масе су моћне, али и тешке; оне се не воде саме, — увијек има неко тред њима ! Питање, да ли масе износе своје вође, свјесно или несвјесно; или им се вође намећу и зауларе њих, па вуку за собом куда хоће, — није једноставно. Поуздано је да вођа бити мора, јер је у природи свих гомила да их неко води. Чини се да се сваки чопор живих бића нагонски ставља под власт вођа. Али вође не воде куда хоће већ куда могу! Масе су и сувше тешке а да би се могле трајно вући малим снатама какве су снате сваке јединке, и то куд ове хоће. Масе нијесу никад без идеја и без осјећања: оне имају своје идеале којима теже. Само масе у ра:

124