Nova Evropa

Цвјетка Поповића, и само је за њих знао да ће учествовати у атентату; његова је улога била, да сакрије њихово оружје, ако они не изврше атентат. И он је одиста, након атентата, примио бомбу и револвер од Васе Чубриловића и однио их у стан својих рођака Момчиновића и Садила, гдје их је ставио у ладицу њихова стола; а онда је његова мати морала то оружје однијети из куће Садила у парк пред зградом Владе. То је све... О држању Иве Крањчевића пред судом, на главној расправи, може се читати у књизи А. Мусе-а, или у »Рћатов«-у; а ја ћу се узлдржати да изнесем све што сам тада сам чуо и видио, јер сам у оно вријеме и Иву Крањчевића, као и остале његове школске другове, сматрао ипак дјецом, и знао сам да се не може свако — у оним годинама — понијети као Принцип, па нити као Чабриновић. Ипак, боље да ме Г. Крањчевић, данас, остави на миру и не вуче за језик...

Што се пак тиче тврдње Г. Крањчевића, у поменутом чланку, да сам ја са расправе писао »извјештаје за новине« а да су ове »објављивале друте извјештаје«, та је напросто измишљена, будући да ја нисам ни састављао ни писао никакве извјештаје за новине, већ сам имао задатак, да усмено укратко обавјештавам Шефа Судства о току расправе; а он је издавао извјештаје за новине, имајући при руци и званичне стенограме. Исто је тако измишљотина кад Г. Крањчевић каже, да ми мјесто »ни је било поред државног тужиоца«, и да се добро сјећа, како ме је Предсједник »уклонио с тога мјеста«, те да сам остатак суђења тресједио уз новинаре... Ко зна шта је значио декрет Владе у бившој Монархији, том сигурно не требам тек да доказујем, да се на суду с изаслаником Владе не би тако поступало како се то »добро сјећа« Г. Крањчевић! Ја сам сједио гдје сам хтио: уз Државног Одвјетника, или уз новинаре; или сам и стајао, гдје

сам хтио и када сам хтио.

Напокон, што каже Г. Крањчевић, да нисан одао конфидента због заклетве коју сам положио Фрањи Јосипу, то је опет неозбиљно, као и много друго у овом његову чланку; ја онога конфидента нисам одао зато што сам му дао ријеч да га нећу одати. Али то као да премаша способност разумијевања Г. Крањчевића; као што није разумио ни мој тобожњи »уздах« на крају књиге, да су још многе тајне остале неоткривене. Он уопће није право

разумио цијелу моју књигу!...

228