Nova Evropa
HI
Мојом особом и мојом судбином, више него самом књигом, бави се и трећи мој критичар, Вељко Д. Купрешанињу свом чланку »Судбина једног судије из 1914« (у »Јутословенским Новинама« од 20. јануара 1938); али он и сам истиче, да говори субјективно, те да се његово мишљење може прихватити или одбити. Морам рећи, стога, да сам ја лично с овим критичарем задовољан, нарочито због једног мјеста које врло јасно и тачно означава сврху моје књиге и схваћање које сам хтио њоме да изазовем. То мјесто у критици Г. Крупрешанина гласи: »Свако који прихвати ту књигу, прочитаће је с интересом, а нас нацијоналисте она треба да нарочито занима; читајући ове странице, човјек ће не једном застати на поједином пасусу и замислити се. А свака књига која потиче на мишљење, ствара рефлексије, сама по себи је вриједна. Може бити, читајући ове записе и проматрајући у њима личности, да ћемо се којипут и разочарати, али општи је утисак дубок, и све те личности, као једно опште лице, израз једнот покољења, све те личности са својим страдањима, патњама и херојским трпљењем, које показују без мало сви једнако, — то је оно од највишег и најузвишенијег што смо могли дати у свом нацијоналном страдању...« Да се писац ових ријечи задржао мало и замислио над оним мјестом у мојој књизи гдје кажем: »(Овај посао је) запечатио судбином мога живота; али шта сам ја према милијунима који су страдали у рату, па и свој живот жртвовали, а многи од њих и незнајући зашто га дају«, — можда бих му био и лично мање антипатичан, и можда би се мање бавио о мојој особи и о мојој »рехабилитацији«. Одиста, не разумијем како су ови критичари дошли нато, да сам својом књигом тежио за некаком личном рехабилитацијом, те да сам у њој превише говорио о самом себи. Свуда на свијету, а особито у онаким приликама какве су владале у Босни и у Монархији 1914, повјеравају се политичке истрате суцима за које власти држе да ће радити по њиховим интенцијама. Ја изнимно нисам тако чинио; нисам провео истрагу у смислу жеља тадашњих политичких власти (којима је било стало, да се пошто-пото званична Србија утврди као кривац за Атентат), већ сам се држао фактичног стања ствари. Моја је савјест била мирна и онда и
229