Радно и социјално право, 01. 01. 1997., стр. 80

72 Д. Драшковић: Ново законодавство о раду - путеви и дилеме

2. Савезни Закон сужава број дисциплинских мјера на новчану казну и мјеру престанка радног односа што не афирмише начело индивидуализације казни и такође истиче репресивну компоненту дисциплинске одговорности. Насупрот томе, у упоредном радном законодавству број дисциплинских казни је већи и креће се од привремене суспензије или распоређивања на ниже радно мјесто, па до успоравања напредовања радника на одређени начин због кршења радне дисциплине. Нестале су мјере са морално васпитним дејством, од раније двије, преко једне, сада нема ни једне. Заборавља се при том да би на пр, код млађих радника управо мјера таквог карактера могла бити довољна за постизање ефекта, а да се истовремено избјегну ригорозне остале мјере. Појачану репресију доживљава и новчана казна која је достигла највећи износ у послијератном дисциплинском праву, повећањем горње границе од почетних 10% од једномјесечног личног дохотка, преко 15% мјесечне зараде у трајању од 1-6 мјесеци, па до садашњих 20% мјесечне зараде за исти период. Већина законодавстава, међутим, ову казну изричито забрањује, полазећи од тога да све што радник заради својим радом треба да му будеи исплаћено, а ако не извршава своје радне обавезе такво њего понашање се може спречавати на друге начине се посредно може утицати и на зараду радника (привремено распоређивање на ниже радно мјесто, суспензија итд.). Садашња законска регулатива изражава висок степен репресије и у односу на најтежу дисциплинску мјеру. Најинртересантније је то што савезни законодавац у оквиру предмета свог уређивања који чине основе радних односа и даље утврђује повреде радних обавеза за које се изриче мјера престанка радног односа. Закон прописује могућност да се та мјера може изрећи и за друге повреде радних обавеза које буду утврђене републичким законом и колективним уговором. Тако настављају и републички закони. Нацрт Закона о радним односима Црне Горе предвиђа повреде радних дужности за које се може изрећи новчана казна, као и повреде радних дужности и обавеза за које се облигатно изриче мјера престанка радног односа. Није, међутим, јасно зашто законодавац прописује такву обавезу када послодавац у сваком конкетном случају може утврдити све околности од значаја за изрицање дисциплинске мјере. То посредно признаје и сам савезни законодавац који прописује да се колективним уговором ближе уређују околности под којима ће се те повреде сматрати повредама радних обавеза за које се изриче мјера престанка радног односа, у складу са природом ђелатности послодавца, односно природом послова које обавља запослени.