Радно и социјално право, 01. 01. 1997., стр. 83

Д. Драшковић: Ново законодавство о раду - путеви и дилеме 75

дисциплински поступак и изриче дисциплинске мјере, га чак може имати и улогу другостепеног дисциплинског органа, он се основано може сматрати дисциплинским старјешином. Чак штавише, могло би се рећи да он није само дисциплински већ и свеукупни старјешина у радном односу, јер његова овлашћења осим у дијелу дисциплинске одговорности знатно су увећана иу свим другим сегментима радног односа у којима одлучује о свим појединачним правима и обавезама радника. Његова овлашћења су увећана и у квалитативном смислу обзиром да је укидањем двостепености његова одлука одмах коначна, а тиме извршна, јер обраћање суду не задржава њено извршење.

Лутање законодавца може се јасно уочити и по питању диспиплинске одговорности директора. Према члану 56. став 5. савезног Закона о дисциплинској одговорности директора одлучује орган који га поставља. Тако говори и Нацрт закона о радним односима Црне Горе, та одредба о одговорности директора је шкрта, исувише општа, не значи практично ништа, због чега је и одговорност директора сасвим незнатна. Ако о одговорности директора одлучује управни одбор, што ће најчешће бити случај, јер га он поставља, тада се управни одбор, поред надлежности коју има као другостепени дисциплински орган када одлучје по приговору запосленог на изречену мјеру престанка радног односа, јавља и у улози првостепеног дисциплинског органа. Законодавац при томе, чини се, заборавља функцију управног одбора као органа управљања предузећем. Посебно је питање да ли и директор има право приговора на одлуку којом му је изречена дисциплинска мјера престанка радног односа. Морало би се сматрати да му то право припада јер би у противном имао мање права од других радника. Али, тада се мора узети да о приговору одлучује опет управни одбор који преиспитује своју првостепену одлуку, чиме Ce његова дисциплинска овлашћења знатно увећавају и одводе га од његове основне функције органа управљања.

4. Нормативно уређење улоге директора у цјелини је сада вјероватно компатибилно са решењима из упоредног права, али његова улога фактички није идентична са улогом директора у земљама развијене тржишне привреде. Проблем је и у томе што се овлашћења директора уређују јединствено за све облике предузећа и почивају на решењима која имају у виду прије свега предузећа у приватној својини из чега настаје проблем спојивости тих овлашћења _ директора _ друштвеног _ предузећа ca карактером друштвеносвојинских односа у тим предузећима. Широка овлашћења директора у оквиру појединих радноправних института одговарају изгледа