Златиборски правнички дани, 01. 01. 2011., стр. 155

Златибор 2011 Социјална права и европске интеграције

Назначени општи акт и уговор о раду морају поштовати минимум права које прописује закон, али и хијерархијски ниво. То значи и да оне не могу правно допуштено ослањајући се на правило из одредбе чл. 8. став 2. Закона на супротан начин од закона уредити одређено право. О томе говори и ова Одлука Уставног суда: "Из изнетог следи да у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу, однос послодавца и запосленог јесте уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. Дакле, по оцени Уставног суда, оснивач јавног предузећа нема овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације за сваког запосленог када збир појединачних зарада и стимулација утиче на масу зарада, односно на њено увећање, а што је било у конкретном случају, јер увећање зараде одређеним запосленима није било праћено смањењем зарада другим запосленима код туженог или смањењем укупног броја запослених, чиме се могла очувати иста (пројектована) маса зарада сагласно члану 4. став 2 Уредбе, свако такво увећање појединачних зарада и стимулација подлеже сагласности Владе.

На основу свега изнетог Уставни суд оцењује да је оспорена пресуда Окружног суда у Б. заснована на примени меродавног материјалног права и да се образложење пресуде темељи на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне ствари те да материјално право није било примењено на штету подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је имао у виду да је током првостепеног парничног поступка утврђено да је споразум који је генерални директор туженог закључио са самосталним синдикатом а који је био основ за доношење одлуке генералног директора о обрачуну и исплати посебне стимулације изричито предвиђао да се посебна стимулација по основу остварених резултата рада у трећем кварталу 2004. године исплаћује само запосленима који су чланови тог синдиката и то према списку овереном од стране овлашћеног лица тог синдиката. Како је наведени основ за обрачун и исплату посебне стимулације а тиме и за потраживање увећане зараде по овом основу супротан принудним прописима, у конкретном случају одредби члана 12. тада важећег Закона о раду, јер међу запосленима код туженог ствара дискриминацију по основу чланства у одређеном синдикату, стављајући супротно изричитој законској забрани у повољнији положај од запослених који раде на истим пословима, а нису чланови синдиката који је са генералним директором закључио споразум, то Уставни суд налази да и ова околност додатно указује да примена материјалног права у оспореној пресуди није довела до повреде права подносиоца уставне жалбе на правично суђење".

7 Одлука Уставног суда Уж. бр. 1464/2008 од 25. 11. 2010. године. Исти став се заступа и у Одлукама Уставног суда: Уж. 321/2008 од 28. 05. 2010. године, Уж. бр. 3222/2008 од 17. јуна 2010 и Уж. Бр 1498/20 од 21. 10. 2010. године

153