Борба, 01. 07. 1951., стр. 6

Јосифа

ЈОВ Џосиф ' Панчић умро је 25 фе-

и ту је и сахрањен, ма да је у 2976; М*тестњме&:ту изразио жељу да му гроб буде на врху Копаооника. У току свог научног рада он је, наиме, ову планину највише испитивао и најчешће посећивао. Проучавајући њену “ флору и фауну и минерална %, _ богатства. први је открио и ње-

не необичне природне лепоте. Зато је и разумљиво тшто је'ову _ планину заволео више од дру–; тих и што је пожелео да у њој — буде и сахрањен. Ипак, његова – жеља није била испуњена —

пуних 63 тодине његови по-

смртни о остаци лежали су у Београду. И тек сада испуњава

Панчићева оморика у Ботаничком ј врту у Загребу

ее жеља великог научника: њеутови посмртни остаци лежаће ва Сувом Рудишту — на самом врху Копаоника. _ Значај др Јосифа Панчића · као научника далеко прелази транице Србије. Од њега почи_ње читава плејада наших ве"“ ликих научника који су дали “ вначајне доприносе у развитку дних наука у свету. А у

: з

у Србији, на Копа,

а}кв,дешш др Петар Јовановић, . Свечани део прославе по;еће 4 јз;а преносом – посмртних 1 са Новог гробља у Бео о-математичког – факул 5 Д РуЕ иН г остаци Јосифа Панчића биће ту изложени | „ „ до 5 јула, тим ће бити испраћени до железничке станице, а одј;'тле возом Шцренет и до Руднице под Копаоником. ·

тета · Београдског универзитета

Србији његов рад на подручју природних наука је управо пио• нирски — с правом се ' може ре% и%З је он п%)ви прави српски

продњак. „За име др Јосифа Панчића везани су први по·?е– ци научног рада у Србији“ писао је поводом педесетогодишњице Панчићеве смрти, 1938 године, др Ж. Ђорђевић у Српском књижевном гласнику. Јосиф Панчић је био први претседник Српске академије наука, пет пута је био ректор Велике школе у Београду, основао је Ботаничку башту, уредио такозвани „Панчићев хербар“, написао низ значајних научних дела и више школских уџбеника, започео испитивања – природних блага у Србији, ударио темеље код нас ботаничким и зоолошким истраживањима итд.

Као научник Панчић је био и врло свестрано образован. Иако лекар по занимању, имао је и солидну класичну културу, а дабро је познавао и филозофију Владао је веома добро латинским и немачким језиком као и још неким европским је“ зицима што му је омогућило кад се почео бавити биологијом — да дође до стручне литературе на тим језицима и да је добро проучи. С друге стране он је на латинском и на немачком језику објављивао и своје научне радове, па је на тај начин давао и свој допринос тадашњој европској науци, Упоран и неуморан као радник, с одличним посматрачким талентом, Панчић је убрзо постао биолог првога реда. ЊБегово најважније дело „Флора Кнежевине Србије“, на коме је радио скоро три деценије, и данас има тначаја за науку. Панчић није само износио оно што је у науци већ било познато, него је и сам проналазио, закључивао и објављивао оно што до њега нико није знао. Његова је заслута што су многе наше биљке и терени — дотад непознати — научно обрађени. Многе од ових биљака и данас носе Панчићево име — ПЏанчићева оморика, на пример, у целом свету позната по својој необичној отпорности. Исто тако као што је био добар ботаничар Џанчић је био и добар зоолог, Његово прво дело на српском језику био је спис „Рибе у Србији“ Касније је написао још и дела „ИЏтице у Србији“ и „Ортоптере у Србији“.

У ТОУ РН А “

АИ ИАН ААИ Т т а итиз тн ни ии

Јосиф Панчић

Сва Панчићева дела одликује и врло добар и чист језик и јасан стил. Нарочито је велика његова заслуга за формирање наше научне терминологије, јер је он у духу Вуковог учења дао прве примере термина у нашој биологији,

Треба истаћи и · Панчићево место као учитеља нових генерација српских научника. Стрпљив васпитач и писац бројних уџбеника Џанчић је увек имао широки круг ученика који су га пратили на његовим научним екскурзијама и који су од њега добили основна знања за свој даљи научни рад. Зато је веома значајан и његов рад на Великој школи и у Лицеју.

Панчић није заборављао ви свој лекарски позив, био је од оснивања · Српског – лекареског друштва његов редовни члан, а са многим лекарима уско је сарађивао и у свом истраживачком раду. Као лекар Панчић је по наговору Вука Караџића и дошао у Србију, најпре је био на дужности лекара у Јагодини и Крагујевцу, што му је омогућило да врши сталне научне екскурзије у оближње планине — на Авалу, Озрен, Ртањ, Рудник, Овчар и друге.

Хрват по рођењу (рођен је у селу Угрине, у Хрватском Приморју, 1814 године) Панчић се читавим својим животом и радом уврстио у највеће родољубе српске, управо међу оне који су учили „како се љуби отаџбина и наука“. Србију је он волео и сматрао је својом отаџбином. Џанчић је значајну улогу имао и у друштвеном животу Србије — био је и члан Државног савета а једно време и потпретседник Народне скупштине. Ретко је који наш научник уживао такав углед у страном свету као Панчић. Нису га без разлога његови савременици убрајали у ред наших највећих умова това времена — с Вуком Караџићем, Његошем и Даничићем. У 'тада заосталој Србији Панчић је ударио темеље нашим природним наукама и био први – истакнути – претставник наше научне мисли на том подручју. И у томе је и његова највећа заслуга, и због тога ће његов лик и његов пример уУвек светлити у историји наше науке. В.

скупштине Садасеског универзитета

Сарајево, 30 јуна

| На – друго). · редовној – содишњо) ! скупштини · Сарајевског универзи· гета истакнуто је да су током школске године основана пва нова ракултета: ветеринарски и филозофеки. Порастом броја факултета п студената створено је више проблема као што ту: недостатак наставника, средстава и учила за наставу и научно-истраживачки рад. За решавање тих проблема Влала Босне и Херцеговине одобрила је кредит од три и по милиона цинара. (Танјуг)

ј ж овжож о СЕМИНАР ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА ЗА ПРОФЕСОРЕ

СРЕДЊИХ ШКОЛА

Другог јула почиње у Новом Винодолу једномесечни семипнар енглеског, језика за педесет професора средњих школа из свих република. Семинар организује “ Савет за науку и културу Владе ФНРЈ у сарадњи са републичким саветима и катедрама за енглески језик универзитета у Загребу и Београду. Претседник семинара . је Јосип. Торбарина, редовни префесор _ Загребачког | свеучилишта и шеф катедре енглеског језика Филозофеког факултета, а – предава« чи су наши најбољи стручњаци за енглески језик и енглеску и аме-“ ричку књижевност. (Танјут)

ж о жЖ

НАРОДНИ МУЗЕЈ У НИШУ ОТКУПИО РАДНУ СОБУ СТЕВАНА СРЕМЦА

Ниш, 30 јуна Народни музеј у Нишу откупио је радну собу Стевана Сремца, Соба је купљена од Милорада Павловића, професора у пензији и дугогодишњег познаника и пријатеља Стевана Сремца, код кога је Сремац становао за време свога боравка у Нишу., Ствари из ове собе биће смештене у подземном одељењу музеја старог Ниша, Међу тим стварима се налазе: један писаћи сто, мали сточић са писаћим прибрром, рукописи „З0не Замфирове“, „Ибиш-аге“ и неколико приповедака које је Сремац написао у Нишу. Сремац је желео да његове ствари буду сачуване у Нишу, тако да је преношењем ових ствари у музеј испуњена његова жеља, (Танјут)

жож оЖ ПРЕМИЈЕРА ДРАМЕ „СВИ МОЈИ СИНОВИ“ У ЗАГРЕБУ

Загреб, 30 јуна У Хрватском народном казалишту изведена је премијера драме „Сви моји синови“ од напредног америчког писца ДАртура Милера, Ова драма је први пут изведена 1947 на Бродвеју где се давала. преко три стотине пута, Драма је давана на многим америчким и европ ским позорницама, а по њој је снимљен и филм. Драму је режирао Звонимир Рогоз. (Танјуг)

ж о жоож

ВЕРДИЈЕВА ОПЕРА „БАЛ ПОД МАСКАМА“ НА САРАЈЕВСКОЈ СЦЕНИ

, Сарајево, 30 јуна

Сарајевска опера извела је као последњу премијеру у овој сезони „Бал под маскама“ од Ђузепе Вердија, Насловне улоге су тумачили Марио Ђуранац, Злата _ 'Ћипико, Драгица Коритић, Нада Ђорђевић, Јулије Невжала, Плашко Дупланчић и Мирослав Јанчић. Дириговао је Иван Штајцер, а кореографију је дала Јитка Ивеља. (Танјуг)

а ттр : __ __ __ == - ИРа,

„Тек што је превалило два сата послије подне, а у шуми се наједном замрачи као да ће тога тренутка пасти ноћ Заструја свјежина, ношена потпуно водоравно лаким вјетрићем, ко' се ' умиљавао око лица и грла, помало ознојеног у спавању, као да он није ништа крив што позади њега долази јака киша. И заиста на западу затутњаше громови своју лудачку припрему Измијешаше им . се плотуни и слише у страховит тутањ. Извијајући главу на издужену врату као да тражи сићушну птичицу негдје горе у густом јеловом грању, командир чете угледа парче неба оловномрког. :

— Што ће вечерас бити лијепо за напад — прогунђа, будећи се Ђуро и, налактивши се на лијеву руку, десном смаче шаторско крило са себе и пребаци га преко пушкомитраље“ за, који је чучао на кундаку, % пирући се на извучене ножице и отвопеном цјевљу буљио горе у брдо као сваки стражар.

— Лези, Ђуро! — примијети му командир полугласно, — не лармај, нека људи спавају! Нема кише!., Ајде, лезите сви! додаде командир гледајући У оне што бјеху устали. — Ја ћу бити будан и пробудићу вас ако видим да ће киша.

Није их много требало нагонити. Полијегаше опет сви. Једино Ђуро устаде, протегну се, ухвати кожни опасач изнад ку“ кова, повуче га навише и подиже чакшире. Затим се лупи по оба стегна и одмах уздигну руке да поправи капу. Пошто направи читав тај увод, на крају мљацну Њ устима, протјера житку пљувачку између ријет“ ких зуба и штрцну је далеко у страну. Да би још све било пуније подиже рамена као да ће да скаче и пљесну дланом о длан, разваливши уста у широк смијех, који му затегну бркове и обрве:

— Ех, што бих сада једну.. онако... мераклиски.»

— Млађу је ли, Ђурот — упаде командир исто насмијан.

— Какву даш, друже командире! — Вала, ти мени не даш ока отворит, но одмах..

— Што могу, де7 Изврнуо сам сваки и најзабаченији џеп, трљајући длан обазре се по небу уоколо, као да хоће да про-“ толкује шта се спрема, — ни од ове грмљавине неће бити ништа. Кадгод се овако рогуши небо или офанзива — нема леба за њих. -

— Ево, запали, само ме немој опустит' ка' Јанко Бурић, пошто он не завија цигарету нето докољеницу.

— Хиљадио ти се, друже командире! — благослови шеретски Ђуро, примајући дуванску кутију. — Гледаћу да оставим и за други пут.

Пошто му командир још и нажди цигарету, Ђуро је са мераком попуши, али не хтједе више да легне,

— Морам изаћи мало из шуме, да осмотрим кудијен ћемо ја и „шарац“ вечерас цијепати! —

– ХУМА

ТАЛИЈАНОКА филмска | уметШ је нагло, као у Једном даху, отворила низ нових проа и нових тема и, по својим штредним тенденцијама, несумњистала у први ред у свету. (У ето време отприлике, дошло је до дубокот идејног и уметничког па-

| совјетске филмске уметности.) : ат·аш нове италијанске филмске уметности тек би требало обаснити. О њој је написано много

дија, чланака и огледа; нажа''дост, нема још ни једне имало 03Е•'·»*' и дије која би објасни| м »

ијанска филмека уметнајвећем и најбољем ила се новим, _ досад

„недостојним“

и | сликање иИталије ,у првим после-

„сретне се са Ђузепом на мосту, и

бицикла'

лом, обичном,

ка потцртавању _ ружног,

виртуозности ( ·'Б·инијел„· је (у филму „Заборавље-

роче, без иког свог, и другом, Ђузепу, који има мајку, једну од, 0 них сиромашних, јадних, неписмених жена каквих има у свим великим градовима, и брата, који се бави, у хаотичним данима послератне Италије црном берзом, крађом и уценом. Нехотично, дечаци — 'који зарађују за живот као чистачи ципела — учествују као саучесници у подвигу банде њкојој припада и брат малог Ђузепа. ПОолиција их хвата и затвара у један цечји казнени завод. Они се договоре да неће издати банду у којој је брат малог Ђузепа. Али, затворски чувари преваре старијег, Пасквала, као да туку Ђузепа, и он ода имена чланова банде. Мали је огорчен на свог друга, кога назива „шпијуном"; притом, како гу раздвојени у ћелијама, пада под утицај једног поквареног „тосподског' сина, старијег малолетника Арканђелија. Сукоб двојице малишана не може да се изглали. На крају, Ђузепе бежи из затвора са Арканђелијем и неким другима. Пасквале претпоставља да су _ дечаци побегли на поље, у коњушницу у којој се налази и њихов коњ, и води тамо затворске стражаре. У мраку, он им побегне,

у свађи турнувши тга с моста, уби« ;Ед–га. | : "'Убедљиво, снажно, реалистичко

ратним данима, храбро улажење У : и дубок, топао, хуманистички тон целе при- |

малим чистачима ципела, о италијанским беспризорним уопште — то су осо-

вани редитељ, који је свој изузет-

нијим филмовима, · „Крадљившима и „Чудом у Милану", Виторио де Сика је пре свега не одричући се оштрог реалистичког сликања света — пПесник доброга, људскога, племенитога у масвакодневном о човеку који пати у суровим условима капиталистичке експлоатације. Ње-

в уметнички, борбени став није |

декламацији, у експликативном, у спољашњем; он нема склоности п суровог, болееног. Обрађујући — са не мање – вештине, знања и уметничке исту тему, Лујс.

)

о често свиреп, . немилосрдан и очигледно узбуђен темом хладнији, артифицијелни-

Ренато.

| сност од јапанске инвазије. Реди-

ФИЛМСКИ ПРЕГЛЕД

НИЗАМ У РЕАЛИСТИЧКОМ СЛИКАЊУ СТВАРНОСТИ

ДЕ СИКИН ФИЛМ „ЧИСТАЧИ ЦИПЕЛА“

ће, на пример, сурово, голо, до детаља приказати три или Њчетири убиства дечака; а последњег ме-, ђу њима, најсимпатичнијег, малог Педра бациће, изван града, на неко сметиште (од страха пред полицијом) један старац и девојчица; и то је завршетак филма! Де Сикин поступак је друкчији. Ни он се у „Шуши" · нимало не одриче оштре критике друштвеног уређе-

ња; и његов филм се завршава у- |

биством; али — како“је, на крају, дирљив, дечји а већ људски-тужан плач нехотичног малог убице над мртвим 'Ђузепом, у ноћи, испод моста ...

Чини ми се да је за де Сику у много чему карактеристичан лик

онот службеника у дечјем затвору ;

који осећа сву страхоту затвора и положаја у који је друштво довело мале преступнике, али који је немоћан да ма шта учини: јер нити може деци помоћи, нити може извршавати наредбе у грозној дечјој тамници; немоћном, не остаје му ништа друго него да напусти затвор. иИ де Сика и сценаристи као да питају: шта да ради обичан, просечан, мали човек овако или онако укопчан у капиталистичку – друштвену – машинеријут Одговор им, из познатих разлога, није, као што се зна, дала партија за коју се некад могло веровати да би требало да га да. А какво насилно решење да му наметне уметник, томе проблему који је поштено и јасно изнесен“ Де Сика та и није могао дати, нити би хтео: пије ствар уметности да спрема решења.. Цаватини (и ~ остали сценаристи) и де Сика уметнички су снажно уобличили јелну потресну драму; де Сика ју је дао са оним уметничким заносом, људ“ ском топлином и хуманизмом којИ је томе редитељу оправдано донео углед жкоји данас ужива у уметничком свету. с. г

ПШрви аустралиски уметимчки ии

ИилМ „Пут је отворен" (,„Оверф ландер") први је аустралијски

уметнички филм, па ипак је то значајно уметничко дело. У њему нема | познатих, | стандардних типова и ситуација и филм је умногоме новост у светској кинематографији уопште: један евеж, једноставан и узбудљив — докуменат. Ради се, наиме, о уметничкој реконструкцији историјског пресељавања огромних стада говеда . из северних делова Аустралије у време кад је острву запретила опаистакнути творац ~ докуменније | мако је | словенских филмова, може сло-

Спена из филма „Чистачи ципела"

за конструисану драмску. радњу,. него је у први план, као осневу драмског заплета, ставио сам историјски дотађај који описује. Тиме је лм добио печат непосредности, истинитости, уверљивости, а драмски интензитет . је,. захваљују“ ћи брижљивом тредитељском . раду, у сталном порасту.

ж ж

РИЛМ „НА СВОЈОЈ ЗЕМЉИ“ У АУСТРИЈИ

; Беч, 29 јуна

„Први словеначки филм који нам је јуче приказан поводом десетогодишњице треволуције народа Југославије — пише „Винер цајтунг" оставља на присутне дубок утисак. Реалистички стил овота филмМа као и глумачке способности југословенских уметника, претстављају пуну уметничку вредНОСТ„. -

„Винер цајтунг" је објавио овај краћи осврт поводом првог приказивања филма „На својој земљи'" за домаће и стране новинаре у југословенском посланству у 'Бечу. Лист на крају истиче да се овај филм. један од првих југ

бодно тахмичити са филмовица.

"Трајче Попов, биће.

оних земаља које имају дужу традицију у филмској индустрији. (Танјут)

и # #

МЕЂУНАРОДНИ ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ У БЕРЛИНУ

Берлин, 29 јуна У Берлину је одржан Њ међународни филмски фестивал на коме су приказани филмови из двадесет и једне земље. Награде су добили швајцарски филм „Четворица у џипу", познат са фестивала у Кану, француски филмови „Без адресе" и „Одлука је пала" и амерички цртани филм „Пепељуга". Фестивал је трајао две недеље, (Танјут)

% Ф +%

„БЕЛА ПРАСКОЗОРЈА“ — НОВИ МАКЕДОНСКИ ФИЛМ 5

Скопље, 29 јуна

„Вардар филм" у Скопљу снимиће краткометражни филм „Бели мугри" („Бела праскозорја'), по сценарију књижевника Јована Бошковског Бошковски је сценарио написао према истоименој познатој песми македонског песника Косте Рацина. Филм. који режира

| опов, 61 завршен октобра ове године. (Танјуг) — —

_ КЊЕЖеВНИ ПРИЛОГ —

ПУШКОМИТРАЉЕЗА

рече Ђуро и разгрну пушкоми- | траљез па га подиже на појас.

— Видиш ли гаг Лукавији је, богоми, од сваке лисице. Разговарао сам са њим. Моли ме да се не раздвајамо. А ја му велим: „Буди ми добар као што сам ја теби, па се ве бојј“ —

Оцијенивши да је већ и_ много говорио, лаким извјежбаним покретом руке забаци пушкомитраљез на раме и оде низ шуму у правцу куда ће се вечерас нападати,

Изгледа ла су се и муве биле превариле. Падале су на поспалу чету и гризле као пси, али киша не паде. Само облаци 0сташе ниско, мрки, пуни кише, а испод њих прави вечерњи мрак. Испред саме ноћи – за кратко се поврати цпевна свјетлост. Тих неколико тренутака, последњим нехатом зину | дан, као шаран извучен па суво, и умрије. Мрак се прилијепи за земљу.

Напад је почео касно у ноћи. Требало је више времена за подилазак по мраку но што се мислило. Ипак је остало доста да се до сванућа бори и умори. Али Нијемци нијесу напустили ни један бункер у селу. Бранили су се крваво. Међутим нико

Нико Јовџћевић

није могао да уочи одакле им шибају митраљези. Тек када је сунце било већ високо над селом, Перо јави командиру:

— Бункери су им у кућама. Из њих туку митраљези. Да тучемо у њих7 ;

— Не, Перо, чељад ћемо побити! Непријатељ је успио да 06мане. Испред кућа, по воћњацима, направио лажне окопе их заклоне па батаљон џаба троши муницију. Мало касније, побуђен · Перовим ријечима, командир упозори команданта батаљона на непријатељско лукавство. Одмах, затим, дође на-

'ређење да се ватра концентри-

ше на једну по једну кућу.

Послије овога ућуташе се митраљези у првим кућама, у које ускочише борци · батаљона, њих десетак.

Увиђајући да ће морати да отступи, непријатељ је опрезно и вјешто извукао главнину снага из села, низ супротну падину и забацио је потоком на лијеви бок батаљона, гдје у први мах изазва пометњу. Батаљон се брзо снађе. Џерова десетина, лијевокрилна у батаљону, хитро се окрену назад и

истури Ђура са пушкомитраље- •

зом на мали обли бријег, невино свјетлуцав од обилне . планинске „росе, Одатле је имао широк брисан | простор – низ глатку падину до у сам поток, који протиче ивицом шуме. Ђуро распали дугачким сигурним рафалима по дуплом стрељач= ком строју који је грабио уз бријег. Његов пушкомитраљез прогоре, прво један па затим одмах и други, стрељачки строј, као да бјеху од папира. Остатак живих вепријатељских пјешака стругну назад у шуму, а мртви осташе, истегнути на јутарњем седефастом – зеленилу под – побједоносним – погледом Ђуровим. А кад Ђуру подиђе задовољство он не може ни јед“ ну ријеч да проговори разговјетно, него преде као мачка уз огњиште, |

— Што кажеш, Ђурот — пита ПЏеро долазећи са лијеве стране, пошто је распоредио десетину. — Ја и шарац рекосмо оно што знамо. Само га мало потегох за језик а он: „Фррррр..

| фрррр... фрррр.“ И дођи да ви-

дИш!

Перо истрча на бријег.

— Видиш ли како их насложисмо, шарац и ја7 — показа Ђуро | погледом – наслађивања низ бријег. — Ови неће више јуришати.»

— А они тамо7 — озбиљно и намргођен, тледајући доље у поток, запита Перо,

Ђуро сада први пут примијети како поред стабала, са оне стране потока, промичу Нијемци великом брзином с десна у лијево., За пушкомитраљесце, у боју, радовања су ограничена исто као муниција — никада не знаш колико ће им трајати.

— Оће да заобикоље — уоз биљивши се, одгонетну Ђуро и окрену главу у лијево према пошумљеном врху, који се кроз меко свиленасто и прозирно јутро дизао високо у небо.

— Брже лијево крило, брже! — викну Перо према лијевом крилу батаљона, које се пело према врху. — Они ће прије!

Развијала се трка према врху. Ко ће прије7 Батаљон, се рокира врло брзо и Перова десетина одједном се, са лијевог крила, нађе на десном. А на њеном десном крилу Ђуро са „шарцем“. |

Ватра и са једне и са друге стране о потпуно је Њ престала. Кроз пријетећу тишину само се креће, граби уз брдо — заоби“ лазе и једни и други У ваздуху мирише сагорели барут. У селу се извије по неки дуги женски глас. ј

— Ђуро, ти си сада овдје све и свја! — рече му Перо као ца му издаје наређење.

— Ја и шарац! — употпуни Ђуро. — Богоми смо–добрг·л нас двојица. Ништа не обрини, Од ове стране неће те глава забољети. Када је Перо стигао на лијево крило десетине, она је била

р *„.ју без везе са четом Један борац“ му пренесе наређење команди“

рово“ 1 десетина остане ту и да ф одбије сваки покушај – Није- р маца. |

Перо увуче руку под капу као да хоће ла се почеше, а у ствари“ зграби се за косу. не знајући како ће са свега шест ббрапца у десетини 'успјети да извршци такав залатак 'У том истом ' тренутку. лежећи за пушкомитраљезом, "зуро поче да чешће трепеће и'да дланом трљЉа очи, као да му се'на њих Хвата некаква мрежица која му не даје да добро види. Да, да.

обро види. Оно клечи Нијемац иза плота и даје знак да себре же крећу некуда иза леђа Ђура и десетине. Ђуро се подиже на кољена и Увјери се: *.:'·5·

— ШВО их иза нас! Заобико- · љише, МЗ']!:,Ч иМ ЊИХОВУ! зграби пушкомитоаљез да га О+ крене на друту страну оР т рзјИ

ОК]'!СТ"!УНИ се“а да не подигнеА 1 4' кољено са земље, испршти неку · траву јака мириса, који му напуни обије носне шупљине да му чак и очи од тота засузише, а сеоски воћњаци под послед– њим шареним бехаром зањихаше се као на валовима.

Састављајући предњи! нишан са појасом челног Нијемца у — колони, Ђуро „повуче шарац за ~ – језик“, а овај заштекта. Подрхтавајући на кратким ножицама и ослањајући се на Ђурово раме, птибао је врелом кишом · по колони, која се просу Цо* воћњаку. ::

Некако у исто вријеме загрмјеше и бомбе горе, на брду. Положај десетине постаде јасан. Нијемци је засуше ватром са свих страна. Перо, трчећи од борца до борца, три постави да туку у старом правцу, три окрену да туку Нијемце који нападају с леђа.

— А ти, Ђуро, туци и напри• т јед и назад!. Другови, ни мрд= нути жив смјеста! — доврши Перо наређење и леже по средини распореда · десетине,

— Даз-ха-ха-ха!., Нема, не ма овамо за вас ништа до олова! — довикује Ђуро Нијемцима, отскакујући од пушкомитраљеза, послије сваког рафа- ј ла, да га окрене на друту стра- ј ну. — Муниције, другови!

— Штеди муницију! — савјетује Перо.

— Џа не могу штеђети муницију, ако неђу да штедим и Нијемце...

Пршти олово. Куршум прозуја кратко поред главе па се забоде у земљу. Задахну огр љена трава. У ваздуху трепере сунчеви о траци, као просуте танке златне жице, а у лице ударају меха крилца вјетрића, безазлено, невидљиво и скоро милују.

Ђуро као да се ваљушка са пушкомитраљезом, Час га пребацује преко себе, онако лежећи, час га притискује грудима. А „шарац“ пјева љепше него славуј, сипајући рафале на све стране. Нијемци падају, котрљају се, али неће да одустају 0; јуриша. :

— Удри, Ђуро! — викао је Перо.

—– Не да Ђуро на се, не да! — одговара он уморан већ од дуге игре са пушкомитраљезом. — О-хо-хо-хо! Тааако, тако, такооо! Падају, падају — раз“ драгано у грозници боја, наслаЂује се Ђуро, а на крају, као за себе, проговори: · „Богоми, има их доста и који не падају!“

Послије запјева јаким муш“ ким тенором, лијепо и широко, као уз гусле поред ракијског котла: |

„А што чини шарац од цех'давн. Ватру сипа танко попијева: „Ђе си, Ђуро, нагнута делијот

Одједном, послије – пјевања, Перо примијети да Нијемци неометано напредују. Погледа У Ђура, Шта је с њимг Он је лежао полеђушке и држао пушкомитраљез над собом, као да бије у небо. Кад Перо дотрча тамо, Ђуро је широким цегледом уз пушкомитраљез укочено гледао навише. У празним отвореним устима слеђен покушај да још нешто каже, а из углова теку два млаза топле крви, Перо зграби – „шарца“, мало изнад ножица, трже га из Ђурових руку, као да се Љ 'што се он тако игра у овако тешком тренутку, и спусти та . на исто мјесто одакле га је Ђу- ро заигравао 'до мало ПРИЈТ%·&' Када је одвојио руку од цијес ви осјети широк тежак бол на“ длану. Погледа. При усијан ј цијеви „шарца“ остала му 84 кожа са длана, а из живота меса пури жућкаста водиц„„??„ придајући томе никакве важе ности, приљуби десни образ УЗ кундак од „шарца“ и осјети #97 ко је чак и он врућ, ПЏовуче „шарца“ „за језик“ и дн настави своју убитачну пјесму“ _

— Јуначки, другови! — соколи Перо десетину. — Ја сам ов« дје, код Ђура.

Али, као да му тек послије тих неколико ријечи прође кров · главу да је Ђуро већ'мртав, ГПеру заблијештатше очи, приљуби

капке и исциједи двије хсрте. ; сузе Оне се скотрљаше низ 0 бије јабучице. падоше на усијано гвожђе „шарца“, процичаше, запјенише и — . испарише се, ; Н