Борба, 09. 12. 1962., стр. 8
наука просбета уметност
| ВЕСТИ
ПВ БЕРЖЕР ДОБИО НАГРАДУ » ФЕМИВА «
|| Овогодишња награда „Фемина“, једна од шест ЕН | највећих књижевних –награда у Француској, лодељена је 29-годишњем писцу Иву Бержеру за ње| гов роман „југ“. Ово је | прво дело младог писца ||| који живи у Авињону. У Је јужној Француској и та(| мо предаје енглески 1је| зик. Награда „Фемина“ из носи само 500 пових франака али обезбеђује добит к Ј нику штампање награђе| ног дела у тиражу ол нај
| мање 100.000 примерака.
АЛВАР ВИЛСКА професор униперзитета У Аризони конструисао је електронски микроскоп ко ји ће, како пише „Њузјорк тајмс“ после још неких мањих усавршавања омогућити научницима ла виде атоме у ћелијама организама. ДР
ЧАРЛС ШНИ познати холивудски писац сценари ја умро је у 46-тој години живота у Холивуду. За сценарио филма „Рђавои лепо“ добио је пре неколичо голина јелну оп највећих филмских награла.
'. .
"ТОТЕНОВО ПИСМО уме тничком критичару листа »Мегсиге де Етапсе« писано 1902. продато је недавно на једној аукцији у Паризу за 1.400 долара. У писму Гоген протестује због олби јања релакције ла штампа његов чланак. Писмо је за нимљиво и због тога што у њему Гогено одбија било какав утицај Ван Гога на његово уметничко стварање и тврди ла, напротив. Вгн Гог дугује много ње| му.
јаг
Резбарије у
луксузни материјал најчешће _ резервисан богате поручиоце.
темељ _ византијског
пама
Недеља, 9. депембар 1962.
те па па па и па
слоновачи биле су једна од најважнијих уметничких грана У врло комплексној византиј-
ској уметности, али је овај био за Како је хришћанство представљало царства, и ова уметност је углавном религиозна, али су обрађивани и профани мотиви (нарочито у радиониКонстантинопоља). Слоноваче су произвођене по свим већим хришћанским центрима, а посебно су биле чувене оне из атељеа у Александрији, Анти-
Писмо из Пољске
дооре сатире
ПОСЛЕ УСПЕЛОГ ГОСТОВАЊА СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ИЗ НОВОГ САДА
(Од сталног дописника „Борбе“)
Варшава, децембра
Мада се Српско народно позориште већ вратило у земљу овде су још веома свежи утисци са његовог гостовања. Ако су се прве позитивне оцене непосредно после представа и могле схватити као куртоазни гест домаћина према свом госту, оно што је уследило касније, мислимо пре свега на новинске рецензије, несумњиво је доказ да је новосадско позориште уистину постигло У Пољској велик успех. Са сатиром (реч је о „Страдији“) доћи у земљу која традиционално негује, воли и разуме сатиру — зна чило је известан ризик, на који су се Новосађани ипак одлучили. Међутим, после · првих представа „Страдије“ (приказана је још и „Избирачица“ Триф ковића) показало се да је избор био управо идеалан.
Не треба нарочито нагла шавати да је позориште уопште, а сатира посебно „хоби“ Пољака. Отуда тако велики број сатиричних сцена у сваком већем месту, чији програми увек испуњавају дворане до по следњег места. Мноте од њих негују управо ону изнијансирану и суптилну, а ипак оштру сатиру друштвених прилика што је код гледалаца изванредно изоштрило критеријум о0оцене појединих дела. Тиме је успех „Страдије“ бесумње још више добио на значају.
Предлаже се превођење „Страдије“
Не треба крити да је до бар број гледалаца, међу њима првенствено позори шни радници, био изненађен не само вредношћу До мановићеве сатире, за коју је речено да има „ванвременску вредност“, већ и подухватом да се „Страдија“ мајсторски осавреме ни и постави на сцену као дело „које има апсолутну актуелност садржаја и про блематике“. Поједини позо ришни критичари предложили су превођење „Страдије“ и његово постављање на пољским сценама.
Разумљиво, језична баријера онемогућавала је гледаоцима разумевање ни јанси у дијалозима, али це
охији, ШЏалестини, Константинопољу и Солуну. Постоји још доста проблема и нерешених питања У погледу класификације или утврђивања места и датума појединих примерака. Такође нема прецизних кла сирања по школама, али се разликују два главна периода цветања ове уметности — први између ТУ и УГ века и други између Х и ХП века, Стилистички развој слоновача био је тесно повезан са развојем сликарства, што се често користи код датирања _ појединих примерака. Врло многобројне у византијској уметности, слоноваче чине неку
лину драме свако је схватио. „Страдију“ су присутни у Лублину, Лођу и Вар шави, где је дело приказивано, често прекидали аплаузом.
Ако је реч о веома позитивним оценама онда тре ба рећи да су оне упућене углавном „Страдији“. Триф ковићева „Избирачица“ се мање свидела Пољацима,
Зашто се Домановић допао Пољацима
Најпре, сам Домановић је у оценама готово свих кри тичара врло „напредан, од важан и друштвено и поли тички врло ангажован сатирик“, а његова савремена сценска адаптација изванредно успело уметничко остварење. Неколико ли стова је конфронтирало До мановића и Мајаковског и у "њиховом сатиричном стваралаштву открило мно штво заједничких каракте ристика. За једног критичара Домановићева „задив љујућа снага политичког ангажовања је слична револуционарности сценских творевина Мајаковског““ За другог, режисер овог спектакла Јован Путник „створио је из мноштва епи зода такво дело у коме се осећа утицај футуристичких инсценација неких де ла великог совјетског поете и сатирика“.
По оценама штампе „Стра дија“, онаква каква је постављена на сцену, била је блиска пољском гледаоцу јер „није. штедела гротеску и карикатуру, а била је пуна пантомиме“, Истиче се затим оштрина поли тичке сатире коју режисер нимало није отупио, напро тив, „на аристофонски начин једно за другим бескомпромисно се исмејава бирскратија, корупција и други греси једног режима старе Србије“.
„Трибуна луду“ тако режирана „Страдија“ потсећа на савременог Славоми ра Мрожека, а „Жиће Вар шави“ тврди да је ово дело по својим општим вред ностима веома блиско неким прогргмима најбољих гољских сатиричких сен на.
Оваквим сценама у земљи добре сатире наша „Страдија“ и њени реализатори заиста се могу похвалити. Лазар Мартиновић
( Пет хиљада година цивилизације )
Византијске слоноваче
врсту природног — прелаза између скулптуре и сликарства, и поседују готово мисту чистоћу и емсдију као и најбоље византијске слике или мозаици, а њихов стил сродан је такође сликарству минијатура. Слоноваче са религиозним темама вероватно најбоље представљају византијски уметнички геније. У земљи где је Уметност била у служби прк ве, слоноваче су (као и иконе или фреске) морале бити коментар догми, јер византијска _ уметност — је више него религиозна, ома је теолошка.
Апстрактна у духу, стилизована у форми, уметност у слоновачи је дубоко подређена догми и пропису. То је разлог што су Уметници остали _ углавном анонимни, _ Мајстор _ није претендовао да створи нешто лично. Његова амбиција била је слична амбицији свештеника — да следи правила и репродукује већ устаљене форме. стварајући дело потпуно подређено прописима; Али византијска уметност има и јаку оријенталну _ конпепцију, што потврђују и мно гобројне слоноваче. На неким ковчежићима од слоноваче јасно су приметни (поред оријенталне стилизације) и мотиви који упућују на Кину и Персију.
Митолошке теме (такође честе), интерпретиране _ су без великог разумевања. Репродуковане декоративно, очигледно су биле намењене да задовоље укус образоване клијентеле. Хра гови боје видљиви на неким од сачуваних приме рака, упућују на могућпост да су слоногаче често биле колорисане.
Фотографија приказује пло чицу од изрезбарене слоноваче, из Х века. Фигуре светитеља дате су са врло зрелом пластиком која ипак не умањује дубоко спиритуалну атмосферу, и типично византијску "удаљеност
од живота. П. М.
Пол Фуше
Почетком Другог светског рата Макс-Џол Фуше имао је једва двадесет седам го дина (рођен 1913), кад му
је пало у део да одигра изузетно велику улогу у ип телектуалном и моралном животу своје земље. Он је био међу оним одабраним бројем писаца који нису при хватили пораз Француске у јуну 1940. године, нити се дали заплашити ни завести митовима 0 непобедивости фашистичке Немачке и „новог поретка“. У тим тратичним данима, налазећи се У Алжиру, он је у својој ревији „Фонтен“ упутио земљи прави интелектуални про глас, изјављујући да се „по беде и порази народа мере једино према величини цивилизација“ а не према тежини оружја и освојеним земљама.
Овај проглас одјекнуо је спажно у атмосфери потит тености, сметње и фатализма који су били створили не само пораз, него и. нацистич ка пропаганда
После рата Макс-Пол Фуше објављује бројне есеје, нарочито о савременој умет ности и енглеској литератури. Такође предузима истра живачка путовања у Инпдију, Латинску Америку, Африку. Године 1952. појављује се његова књига „коли народи“ у којој Фуше, са њему својственом симпатијом, износи утиске са црног континента. Две године касније случај га одводи па телевизију где у чувеној емисији „Ток живота“, успева да за време од неколико минута представи најширој публици Бан Гога, Моцарта, Бодлера, или да прокоментарише овај или онај актуелни догађај.
Песник, есејиста, социолог, књиг жевни критичар на телевизији % тредстављам уметпости разних њарода — Макс-Пољ Фуше је тре свега песник. Цела та широка, мн телектуална делатност % радозналост само је различито испољавање тоетског које се хармонично слива с суманим,
Отада његове емисије постају чисто уметничке или терарне, какве су и данас. Сваке недеље он говори 0 новим књигама или књижев ним актуслностима. Сем тога, он даје низ емисија посвећених уметности разних народа, од којих свака пред ставља праву емисију-поему и има значај културног догађаја.
Дело Макс-Пола Фушеа дело је једног модерног хуманисте. Није нимало – без значења да се у насловима трију његових књига налази реч љубав. Овај песник надреалистичке инспирације, близак Нервалу и Хелдерлину, и који се управо аскетски односи према својој поезији, — један је од опих који у нашем времену истрајно бране чо века и верују у њега. Џа и циљеви уметности и поезије, по Макс-ПЏол Фушеу. пре свега су људски. „За пе сника има само један догађај;: креација поеме, и једна тајна: човек“
У последњој збирци песама „Остаје тајна“ (1961), где се ипдивидуалне теме преплићу са космичким и чак социјалним, јер принцип те поезије јесте саобраћање са бићима и стварима, — наилазимо на ове стихове: „Пе сак живих људи, у току ми ленијума нагомилан, који не загрева, од кога бије хлад“. Е!Ето значи да је песник У тратању за далеким добима и дивилизацијама осетио зебњу нагнувши се над безбројним и у неповрат иш чезлим људским судбинама и животима. Али на земљи остају дела човека која су трагови његове величине и његове борбе са суп бином и пролазношћу.
Комнен Бећировић
Американац п уметност
Вазтовор француског писца Андре Мороа са америчким историчаром уметности Џемсом Свинијем
„Упоредна историја Сједињених Америчких Др-
жава и Сопјетског Савеза“, коју су написали
Апдре
Мороа и Аракон, објављена је у Паризу прошле недеље. Књига је изазвала разумљиво интересовање јер поред општих делова о две велике земље садржи и разговоре које су два француска књижевника водила са истакнутим људима Совјетског Савеза и Америке. Арагонов недељник »Без Тебтез Фгапсалзе5« објавио је
у свом последњем броју Леонардом Бернштајном и
разговоре Андре Мороа са Џемсом Свинијем. Сматрамо
ла је разгопор са Свинијем, једним од најбољих аме-
ричких историчара уметности и руководиоцем
Гуген-
хајмовог музеја у Њујорку од 1952. до 1960, занимљив пре свега као сведочанство о односу америчког човеха.
према уметиости. ћеном облику:
Морса: Путницису у ХПХ веку Сједињене Америчке Државе описали као материјалистичку земљу која. изузи мајући елиту. остаје равнодушна према литератури и другим уметностима. Данас, сваки амерички град хоће да има свој музеј. свој оркестар. Свини: Мислим да Америка има предност али и несрећу да буде млада земља, пред ност и несрећу да осећа извесну · културну инфериорност. Отуда и скромност коју немају старе нације задовољне саме собом,
Мороа: Па ипак, имигранти су донели собом и европске традиције.
Свини: Прва генерација емиграната доноси заиста тра диције. Само. она мора да ра ди са толико енергије да би себи обезбедила место да нема ни најмање времена да традицију преноси на своју децу. Она уосталом. у колико њихови родитељи нису би ли из земаља са енглеским језиком. имају само једну жељу — да прекину са том традицијом. Трећа генерација много пати због тих покиданих корена. Она можда има финансијску сигурност, али нема културну...
Мороа: Али ваши музеји имају велик број посетилаца.
Свини: Да, али из различитих разлога, Који музеји7
Мороа: Било који — „Метрополитен“, Гугенхајм. ·
Свини: Гугенхајм је конструисао Френк Лојд Рајт и људи долазе да виде грађевину. Да није тога имали бисмо пет хиљада посетилаца недељно уместо 20 хиљада колико имате сада.
Мороа: А „Музеј модерне уметности“ 2 #
Свини: Музеј модерне Уметности приказује филмове: има ту и џеза и један ресторан. Кад сам тамо радио ми смо бројали посетиоце који после филма иду да разгле„дају галерије: 15 до 20 на 400! Ето и то је „тест“|
Текст разговора доносимо у скра-
Мороа: Био сам једног дана у „Фрик-колекцији“. Било је много света.
Свини: Који је тд дан био7 Недеља7 Даг Тог дана дају се концерти. Покушавам да будем реалиста, Забележите д"“ сматрам лепим доживљајем слушати изврстан _концерт у „Фрик-колецији“ Дво рана има 200 места а још око 300 људи обично присуствује концерту. слушајући га преко гласноговорника у врху. Један директор Колекције причао ми је да је, при метивши једну жену која је сваке недеље седела у врту. понудио јој слободно место у дворани. Не, хвала. рекла је. Али, зашто, госпођо, лепше бисте се осећали и боље чули да седите унутра7 Она је одговорила: „Ја више волим звук који чујем напољу“, Она је једноставно била навикла На радио. на плоче. разуметер... Ето. то је култура маса.
Мороа: Ви сте песимиста2
Свини: Не сасвим, али тре ба разумети, Културна традиција Европе сеже у времена која су претходила ра дију и телевизији. Ваша (и моја) култура су _ књишке. Пре 1922. ја нисам чуо радио. Али наша деца упозна ју много штошта преко телевизије. Оно што их интересује то је пре информаци ја него култура. Они нису заинтересовани за уметност. они желе да о уметности могу товорити... '
Мороа: Али зар се укус публике у Америци није изменио за последњих 25 година7 Свини: Да, јер ми имамо више уметника — стваралаца а публика прихвата оно што јој уметник саветује да прихвати. Не ствара џубли ка велике песнике и. велике сликаре. Велики песници стварају публику достојну њихових песама. Квалитет продукције и утицај стварадаца усмеравају снобизам у добром правцу. Још једном тако уметник ствара своју публику,
у у х х х х х ; х х х х х ц ц у 5 у х х ц у у х х х у х Ј ц х Ц ц
х
х А у ЋРР
ЕФТИНА. НЊИГА ЗА. РАДНОГ ЧОвр
; БИБАНОТЕКА
»НУЛТУРДе
ПОЗИВ НА ПРЕТИЛАТУ _
“ Д ј
ЦЕЛОНУПНА ДЕЛ
ШЕЋСЕ
СА ПРЕДГОВОРОМ И КОМЕНТАРИМА
у 18 књига _ а свега 3.600 дин.
У преводу: Данка АНЂЕЛИНОВИЋА, Трифуа АЕ Хуга КЛАЈНА, Боривоја И ни: ДУРОВИЋА, Александра ПЕТРОВ ТЕ ОВИ п јина СИМИЋА, Бранимира „живо и Велимира ЖИВОЈИНОВИЋА
оследње Књиге се шаљу претплатницима по уплати п |
Текући рачун број 101-20-1-77 .о1| Вилјема Шекспира + · | | |
Н Комплет целокупних дела штампе јуна 1963. год. очне 1" џ ; мес Износ претплате уплаћује се у четири једнаке
по 900 динара Е „КУЛТУРА“ — БЕОГРАД, Моше Пијаде 2 .
ИЗДАВАЧКОМ ПРЕДУЗ
БЕОГРАД, М. ПИЈАДЕ 2911
А ' у ПРЕТИЛАТНИЦА =
. ка ___-- п имера: Овим се неопозизо претилаћујемо на |
ИГА. | КУПНИХ ДЕЛА ВИЛЈЕМА ШЕКСПИРА У 18 књ “ ди Ри" на 87 пе ана уплатили смо динара омплету, на о 1 101-20-12277 на име целог износа", од 3.600 динара / њите ло изласку
и молимо да Нам
ле : отплате од 900 динара по комплету, У ошаљете на адресу:
односно уплате неше последње рате,
__________-______- === (датум)
а ве а Иуниц (бре) • Непотребно прецртати ак ин! иннинимниннинининин випишнивинии П Р Е Д у З Е ЋЕ
ИЗДАВАЧКО
»НУЛТУРА « — БЕОГРАД, МОШЕ ПИЈА