Борба, 28. 11. 1970., стр. 10
10. СТРАНА — БОРБА — 28, 29, и 30. НОВЕМБАР 1970.
ЕВРОПА.
Међусобна повезаност, интерфе ренција интереса и међузавис ност у Европи, иако подељеној, достигла је у наше време такав степен — да тешкоће и преокупације европских земаља, наших _ суседа, постају и наше сопствене и да је свест о заједничкој судбини — све присутнија и реалнија. Због тога и могућност изградње нових _ основа за сарадњу и безбедност свих европ ских држава заокупљује данас нај шире јавно мњење и одговорне фак торе у свим европским земљама.
+ .
((коро сва раздобља модерне ев ропске историје, посматрајући уопштено и на симплицифиран начин, била су обележена и настоја њима да се успостави трајнија рав нотежа снага. У том смислу и међународни односи европских држава кретали су се у оквиру нарушавања односно успостављања те равнотеже. Други светски рат значио је, углавном, завршетак старих међународно-политичких концепата, како у међуевропским односима тако и У односима европских држава према ваневропском свету (антиколони јална револуција). Стварањем · две антагонистичке групације држава, европска равнотежа снага појавила се У новом виду и у промењеним ус ловима, али сада само као део гло балне равнотеже снага. Европа, ко ја је била главно бојиште другог светског рата, одмах после њега пос тала је и главно поприште хладног рата и, у историји до тада непознате, концентрације војних снага и средстава,
У таквим оквирима долазило је и до сталног преплитања и узајамног потхрањивања ширих супротности, оптерећених и са нерешеним питањима. која су остала као наслеђе другог светског рата. Отуда и зависност европских односа од крета ња у односима између великих нук леарних сила (и нуклеарног парите та), што је у току последњих година, поред дејства и других фактора, условило и релативну стабилизацију односа у Европи, засновану на територијалном и политичком статус квоу. то јест некој врсти ме ђублоковске коегзистенције.
Ти су елементи, бару првим фазама, условљавали карактер односа у „Европи. Али су се и они постепено мењали, у складу са променама У самој Европи (економски развој, промене У тичким“ системима) му пвирем. "међународном оквиру, при чему имамо у виду, пре свега, позитивну еволуцију у националној политици низа европских земаља, које, када и остају у оквиру својих савеза, настоје да дефинишу нови и самосталнији положај у међународним односима. С друге стране, постојање и политика низа европских земаља, које се налазе ван блокова, представља, такође, знача јан фактор стабилизације али и про тресивних промена европских одно „са.
'Ове промене подстичу или отвара ју многе, па и противуречне, проце се, који све непосредније долазе у сукоб са постојећим блоковским и друштвеним структурама, што постаје значајан извор нових и специ фичних конфликата и криза, али и тражења нових путева и облика по везивања и сарадње међу европским земљама.
» = Последњих година су у току све интензивнија _ настојања
да се дефинишу концепције о мотућностима и путевима превазилажења данашњег стања подељености и афирмишу трајнији и аутентични ји интереси Европе. Интересантан допринос рашчишћавању ових питања дали су радови институција, политиколога и јавних радника у многим европским земљама.
Не улазећи у разматрање појединих концепција и радова, чини нам се да су се, и поред широког спектра идеја и интереса, искриста лисала два основна схватања. Прво се састоји у настојању да се, путем превазилажења постојећих војнополитичких савеза и учвршћивања суверенитета и независности свих европских држава, створи повољна клима за европско споразумевање, По другом правцу размишљања; до стабилизације европских односа мо гуће је доћи само постепеним унут рашњим прилагођавањем војно-политичких групација и њиховим ме ђЂусобним контактима (међублоковска коегзистенција и споразумевање), али, зависно од ситуације и њиховим јачањем. |
Између ова ова основна тока ми шељења постоји широк дијапазон модела, варијанти и алтернатива, као, на пример, онај о различитим видовима интеграције европских зе маља У заједницу, која би била фак тор светске равнотеже, као мосред вик или као „трећа сила“ (у односу на две суперсиле и друге велике ре гионе).
Не потцењујући, наравно, проблем односа између блокова и чињеницу да ти односи подлежу и друтим, глобалнијим консидерацијама, нама се чини да проблем Европе У овом тренутку није толико како одредити односе међу блоковима већ како их превазићи, Другим ре чима: како обезбедити независност, територијални интегритет и суверенитет свих европских земаља, У или ван блокова, односно њихо„ву стварну безбедност и отклонити
рне. тенденције и теорије које нас~
%
тоје да блокове и интересне сфере
учине неизменљивим концептом ме ђуевропских односа. Овде се, нарав но, не ради о изградњи Европе као неке посебне „треће силе“, што, вероватно, превазилази европске сна ге и, истовремено, испушта из вида промене друштвеног карактера, настале у Европи.
ж “
Наш однос према блоковима и њиховом месту и улози у Европи, као и у свету, произилази из положаја Југославије као несврста не и социјалистичке земље. Управо на европском тлу, у борби за нашу независну политику пуни територијални интегритет и самостални со цијалистички развитак, за равноправну сарадњу између свих европ ских држава, афирмисала се поли тика активне мирољубиве коегзистенције и несврстаности Југослави је. СФРЈ је — у својој међународној политици — увек придавала велику пажњу развоју односа у Европи. Она је; још у време када су бло кови били скоро искључиви оквир односа међу европским државама, настојала да — путем билатералне и подстицањем прихватљивих фор ми мултилатералне сарадње — пру жи свој допринос попуштању затег нутости и развијању равноправних односа у Европи.
Са тих позиција СФРЈ прилази и разматрању питања сарадње и безбедности у Европи, као и идеји о европској конференцији со безбе ности, _
Н наше је уверење да би европ ска конференција о безбеднос
ти и сарадњи, као један од облика општеевропског демократског догова рања, на којој би све европске зем ље, имале могућности пуног и равно правног учешћа (као и — из специфичних разлога — и САД и Канада), могла' одиграти позитивну улоту у општем процесу развијања европске · сарадње, превазилажења
блоковске подељености и израђива.
ња новог и стабилног система европске безбедности. Полазећи од таквог становишта, ми — разуме се — немамо у виду конференцију, ко ја би се свела на то да санкционише договоре и посебне интересе ве ликих сила, односно блокова.
Полазећи од схватања да. конфе'
ренција не представља ни почетак нити крај-процеса изграђивања нових односа у Европи, већ само мо же да значи једну фазу (значи могућност серије конференција), чи ни нам се да би се у погледу темати ке могла прихватити теза о крета њу од лакшег ка тежем и сложени јем, с тим што она не би смела: ос тати на декларативном плану, већ би морала захватити конкретна и суштинска питања.
На таквом скупу, а чини нам се да у том правцу иде и кристализа ција ставова, требало би — поред третирања и решавања других питања, која би фигурирала на днев ном реду — формулисати норме оба везног понашања у односима измеђЂу свих европских држава, које би представљале разраду и примену свих принципа Повеље ОУН.
Без такве основе, која би у суштини значила прихватање и дослед но поштовање принципа мирољуби ве коегзистенције — не би се могли замислити стабилни и равноправ ни односи међу европским држава ма. Свако настојање да се наметну други „стандарди“, као основа одно са међу државама у делу Европе или на целом континенту, без обзи ра на историјску, идејну. социјалну или сличну аргументацију, — неиз бежно би водило даљем подвајању и затварању, односно политици ин тересних сфера и неравноправности. :
ж' ж , ини се да је у садашњим дис кусијама око европске конфе
ренције и оквирима и правцима ње них припрема постало посебно зна чајно и питање регионалног ·разору жања и о њему су већ изнети различити па и противуречни ставови.
Регионално разоружање представ ља. по нашем мишљењу, суштински део европске безбедности. Очиглед-
но је. да настављање трке У наоружавању (а она се наставља у појачаном ритму — и то
не само велике и блоковске силе), концентрација војних снага и њихово стационирање на територијама других европских земаља, затим демонстрације војне силе у различитим видовима — угрожавају саме основе сарадње и безбедности У Ев ропи. И то нарочито ако се има у виду да укупна „снага“ оружја лоцираног на европском простору пре вазилази моћ вишеструког униште ња нашег континента.
Због тога и свака концепција или модел европске безбедности, који би игнорисали ову ситуацију и окол ности и не би повезивали — у било ком облику — изграђивање нових основа и механизма безбедности са радикалном променом овог стања — очигледно (би историјски били нереални. у Ћ
У току последњих година било је више предлога парцијалних мера регионалног разоружања у Европи (у последње време НАТО и Варшавски уговор су понудили своје програме, али у форми недовољно разрађених идеја). Иако су: неке од ових иницијатива садржавале поје
ПА ДАНАС И ЊЕНА БЕЗБЕДНОСТ
_ дине интересантне елементе, оне ни
су биле прихваћене, јер, изгледа, ни су У довољној мери водиле рачуна о реалним условима и равнотежи снага у Европи, тј. биле су у знатној мери блоковски мотивисане. Очигледно је да сваки реалан про грам мера. регионалног разоружања у Европи мора водити рачуна 0 ин тересима свих европским земаља, а не само неких од њих. То је, веро ватно, могуће остварити једино у оквиру комплекснијег прилаза про блему европске безбедности, у коме би напредовање ка јасно дефиниса ном циљу морало бити поступно и равномерно, водећи рачуна о неопходној мери равнотеже снага,
ж ж
" [рроцес регионалног разоружа_вања у Европи тешко би се могао одвијати без одговарајућег ан тажовања и спремности великих нуклераних сила, што, истовремено, не значи да мале и средње европске земље треба да делују само у оквирима, које би унапред утврдиле супер-силе, Напротив,ми смат рамо, да је управо витални интерес ових земаља да буду активни чини оци у овој области и да у процесу разоружања обезбеде, у највећој ме ри, оне његове видове, који најнепосредније утичубна њихову сопстве ну безбедност, односно представља ју реалну гаранцију њихове безбед ности, | Нама се чини да би неки прилази и мере у овој фази европских одвоса и повезано са конференцијом о
безбедности били реални и створи-'
ли погоднију климу и полазне по зиције и за дубље захвате на плану регионалног разоружања. Уздржавање од разних облика де монстрације оружане силе требало би да обухвати избегавање одржавања војних маневара националним снагама у осетљивим и истуреним
„ГТоворим у чме тихе већине“
траничним областима, неодржавање мултинационалних маневара на политички и стратешки осетљивим по дручјима, као и забрану коришћења међународних вода и међународ вог ваздушног простора за било ка кве демонстрације оружане силе у близини територијалних вода и ваз душлног простора европских држава. Заустављање _ ескалације војног присуства (с тим да обухвати све ви дове овог присуства) великих сила на територијама других европских држава, које је један од основних извора неизвесности и опасности од изненадних криза и сукоба, знатно би допринело јачању поверења ме-
"ђу европским државама и, заједно
са другим мерама, стварало услове за отпочињање процеса стварног ра зоружања. |
Овакав прилаз регионалном војном дезангажовању, које би се у по
четку можда ограничило на поједи не зоне, а затим проширило на чи таву Европу (ако не би било могуће да се одмах делује на општеевропском плану), водио би постепеном и избалансираном разређивању, односно смањивању војног потенцијала на европском простору.
= ж
Идеја о конференцији, без обзи ра на потребу јаснијег дефинисања њеног карактера и циљева, данас је у Европи све шире прихваћена. Према њој — као демократ ској алтернативи — све се више ок рећу мале и средње европске земље, без обзира на међународну по зицију (да ли су у блоковима или не). лакав интерес се преноси и на припреме. „Извлачење“ припрема из блоковских оквира и њихово ус меравање на шире облике мултила
(Карикатура из лондонског „Џанча“)
тералних консултација — без обзи ра да ли су то експлорација или фактичке припреме — допринело би обезбеђивању и афирмисању конференције управо као такве, демократске алтернативе,
Неки последњи догађаји у Европи — процес нормализације односа из међу СРН и источноевропских земаља (споразуми Варшава — Бон, Москва — Бон), све шира економ ска сарадња (кредити, заједничке
"инвестиције итд.) — делују охрабру
јуће. Треба очекивати да ће се са истом спремношћу и реализмом при ступити и истрајати у решавању и других отворених питања (Берлин и друга) — чиме се обезбеђује повољан контекст и паралелизам (а не условљавање) са припремама конфе ренције о бебзедности.
Милорад Пешић државни подсекретар у ДСИП-у,
ГЕН
Француски премијер Жак Шабан = Делмас рукођоди политичким акцијама које шреба да обезбеде „детолизам без Де Гола“
„(Специјално за „Борбу“)
Х (Џариз, новембра). — У рату, палог команданта замењује онај који први командује — јуриш.
Ако је тако и у политици, онда.
вероватно не греше они који су Жака Шабан-Делмаса прогласили но вим врђом деголиста.
Јер, садашњи француски преми-
јер први је позвао, заједно с председником Помпидуом, на окупљање све Французе, а посебно оне политичаре и грађане који су досад следили политику несталог генерала. · Наравно, ту нема никакве сумње у погледу ангажовања легалног наследника Де Гола на функцију председника Републике. Наиме, није се могло ни очекивати да Жорж Помпиду преузме сада практичне по литичке послове, јер је већ сам Де Гол увео праксу да шеф државе не учествује директно у политичким акцијама својих истомишљеника. Много пута легендарни генерал је рекао да он није шеф државе само за оне крји се с њим слажу и који гласају за њега, него да је председник Републике свих Француза.
Дакле, и у овом случају Де Голов стил је поштован. Помпиду, као ни његов претходник, неће да носи страначку заставу Уније демократа за републику (УДР), он неће да се бави практичним пословима дневне политике. То је остављено политичарима, министрима, посланицима и страначким активистима.
· Неј и Таљеран
Неки га упоређују с Наполеоновим маршалом Нејом, зато што је био Де Голов најмлађи генерал (у 29. години). Други, опет, кажу да је он Таљеран међу деголистима, јер је у својој политичкој каријери дуго тражио, лутао, бирао.
Око његовог имена плету се и друге врсте упоређења и легенди. Јер мало је ко могао да исте године 1943. — буде у окупираном Паризу постављен за инспектора финансија, и само неколико месеци касније да буде наименован у Лондону у војну делегацију „слободне Француске“ којом је руководио Де Гол. Да би му била дата нова дужност у покрету отпора, морао је да тајно лети у Велику Британију и да се врати у земљу, где је већ идуће године постао бригадни генерал и шеф главне инспекције за новоформирану армију. Такође ка-
"жу да је био један од најуспешни-
јих француских обавештајаца у дру том светском рату.
Бавећи се тим војничким посло-
вима стекао је поверење генерала Де Гола.
Уствари, тај бивши радикал деголиста био је члан неколико француских послератних влада, после првог одласка Де Гола са власти. Али за то време он никад није прекидао везе с генералом и са онима који су се касније назвали деголистима.
Политичар, локални " функционер, спортиста Уствари, кажу да је највећи ква-
литет Шабан-Делмаса што је. увек знао којим се пословима треба ба-
вити, а којих се, опет, задатака не.
треба прихватити. Када му је Феликс Гајар, један од последњих премијера у Четвртој републици понудио да оде у Алжир и да тамо „среди ствари“ са побуњеним генералима, да нађе неки компромис како би Алжир остао француски —
Делмас је одбио. Уместо у Алжир, ,
отишао је у Мариз, где се већ почело говорити о комбинацијама са
' ,
НА ЗАЈЕДНИЧКОМ ПОСЛУ: Стилмак из 1968. године — Шабан — Делмас, тада председник скупштине, Шарл де Гол председник Републике ч, Жорж 'Полтиду који је у то време био премијер (
Де Голом као председником Републике. :
Тако је настао јединствен политички феномен у Француској, која иначе никад није била сиромашна необичним збивањима и личностима. Већ скоро четврт века Шабан-
" Делмас је непрестано посланик, а
23 године је и градоначелник у Бордоу. Већ петнаестак година све по-
литичке странке постављају у Бор- ·
доу другоразредне противкандидате Жан Жак Серван Шрајбер — »епЖапЕ јекфје« француског политичког живота, који је спетембра ове године бацио рукавицу изазова Шабан-Делмасу. Доживео је пораз, од кога се свакако неће ускоро опоравити.
Бордо је још једном када је у питању личност његовог дугогодишњег посланика и градоначелника остао јединствен.
Уствари, Шабан-Делмас је један од првих у Француској схватио да регионализација не значи само јачање привредне базе, него исто тако и покретање низа других по-
„слова и акција у домену школства,
стамбене изградње, културе, терцијарних делатности и свега другог што помаже да што више грађана нађу свој интерес у развоју града и области. Због тога су неке политичке странке биле нереалне када су долазиле у Бордо са својим концепцијама о развоју области, јер је ту већ раније учињено много више него у осталим деловима земље. | | Шабан-Делмасу није, притом, сметало што је Бордо дуго носио епитет најзадуженијег града у Француској. Он је узимао кредите на све стране, задуживао трад и његову привреду, стварајући тако снажну материјалну базу града и о'бласти. Привукао је и стручњаке са свих страна, па и из Париза, одакле они нерадо одлазе.
Пре неколико дана чули смо га када је наводио пример шест стотина новопридошлих стручњака, од којих су неки дошли и силом премештаја. Међутим, само један од тих Парижана затражио је касније да се врати, из породичних разлога. _ Мада је десетак година био и пред седник парламента, Шабан-Делмас није пропустио ниједну недељу да не оде у Бордо и прима странке, нити је, пак, заборавио традиционалне недељне састанке са деголистичким политичарима и посланицима. __Тако је он наставио једну праксу коју је увео Де Гол док још није био председник Републике, чиме је незванично постао један од лидера странке, она личност која окупља „породицу“.
Ако се томе дода лични шарм и популарност међу најразличитијим категоријама становништва, онда ни је чудно штр Шабан-Делмас има под једнако присталица међу старијима и млађима, међу политичарима обичним · грађанима, уметницима. спортистима (био је некад члан националне екипе у рагбију, а још је увек аматерски првак француске у тенису у категорији која одховара његовим тодинама),
Зато никог није посебно изненадила једна анкета објављена пре десетак дана, која недвосмислено каже да је Шабан-Делмас данас нај популарнији политичар међу лидерима владине већине. Он је добио 10 одсто гласова (само 13 одсто грађана нема о њему добро мишљење) и налази се на тој „топ-листи“ испред многих деголистичких лидера који су се раније више од њега бавили такозваном политичком оперативом. Иза њега су Жискар д'Естен, Едгар Фор, Морис Шуман, као и бивши Де Голови премијери Кув де Мирвил и Мишел Дебре. За свега пола године премијерова популарност порасла је за 13 поена, што је свакако резултат чешћих појављивања у јавности и акција којима је руковрдио у последње време.
Настављач реформе
Пре месец дана када је влада одлучила да оживи Де Голове идеје о реформама француског друштва (не треба заборавити да је бивши председник због тих реформи изгубио прошлог пролећа на референдуму и морао отићи с власти), Шабан-Делмас је био најагилнији и најгласнији. Он је схватир да без тих реформи нема могућности да се деголисти одрже дуже
· време као доминантна политичка
формација у Француској, јер материјални и технички напредак дру-= штва, повећање његовог богатства,
захтева да се оно другачије устро- |
ји, да сви грађани добију више утицаја на политику државе, али и предузећа у којем раде.
То питање опстанка „деголизма после Де Гола“ постављено непосредно пред смрт ранијег председника, Шабан-Делмас је такорећи идентификовао са потребом да се реформе припреме што солидније и да се спроведу.
Очигледно је да сви они који
желе да сачувају оно што је од детолизма остало и афирмисало се, морају да мисле пре свега о будућности. Осим тога, сигурно је да је деголизам оставио више трага на међународној сцени него на унутрашњој, где је Де. Гол непосредно пред одлазак с власти почео да поставља темеље реформама, можда још увек недовољно дефинисаним и недовољно јасним за добар део Француза. У Сада многи деголисти кажу да је баш Шабан-Делмас човек који те унутрашње реформе може најуспешније да спроведе. Јер он је стално одржавао контакте са „базом“. На једном недавном скупу деголиста, одржаном после генералове смрти, Шабан-Делмас је рекао да окупљање око започетог посла на реформама представља бити или не бити деголизма. Он је исто тако рекао да деголисти морсју да 22 одрже на окупу, сада можда и више него док је генерал био жив.
Та практичност у, стилу политичара Делмаса давала му је и досад истакнуто место у француском политичком животу. Његова безусловна верност Де Головим идејама избацила га је међу најпопуларније деголисте. ф
Тако почиње једна нова етапа у животу Жака Шабан-Делмаса, етапа пуна одговорности за извршење послова на којима је, истина, и досад био потпуно ангажрван, Али, сада је на челу колопе.
_ Жарко Стојановић
,