Борба, 20. 05. 1989., стр. 18
ИДЕЈЕ
Не кај се
добро чинећи |Емирова музика
Доситеј наш савременик
250 година од рођења
Љубезни српски народе време је већ, за живога бога, време да почнемо слободније и разумније мислити! Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше сакривати и оправдавати7 Нико се неће ва вјек' вјека исправити и побољшати друге укоравајући
Васо Милинчевић
Годину дана након ЖИВОТА И ПРИКЉУЧЕНИЈА Доситеј објављује СОВЈЕТЕ ЗДРАВОГ РАЗУМА (1784), за које рече да су настали „из премудрих књига француских, немецких и талијанских“. У њима се наставља. оштра критика, са просветитељских позиција, српског народног и црквеног живота и стања у српској култури. Доситеј у овом делу расправља о различитим проблемима у неколико трактата, есеја и чланака (о љубави, врлини, о пороку), а у два есеја аутобиографског карактера осврће се на свој књижевни рад.
Посебну пажњу привлачи прилог из ове књиге насловљен НЕ КАЈ СЕ ДОБРО ЧИНЕЋИ. У њему је дата чувена похвала књизи:
„Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце! Оне сад на земљи и мору царствују и премудре законе дају. Оне војују и побеждавају! Оне славу благополучних народа до самих звезда подижу и преузвишавају.“
У истом чланку постављен је још један занимљив и за тадашње прилике револуционаран захтев, о неопходности школовања. и женске деце: „Нек се не узда један народ никад до века к просвештенију разума доћи у којему жене у простоти и варварству остају“.
Доситејева похвала књизи имала је буквално, али има и метафорично, рекао бих и актуелно значење. Зар и данас наука и књига не бију често неравноправне битке са буквалним и метафоричним звонима и прапорцима и разним другим предрасудама, укључујући и рецидив психологије потрошачког друштва из нешто ранијег времена2 Зар Доситејевим сународницима и данас не прети опасност од новог вида варварства — технолошког и економског заостајања и културног изолационизма2
Родољубе без догме _
Доситејеви погледи о значају књиге,
као и они о значају стваралачке сумње, значају слободне мисли и одсуства страха од ауторитета („Свободно мислити и сврх сваке вешти расуждавати и говорити“) поручују нам и данас неистрошеним примером да уместо учауравања у скучене националне оквире и митове ваља да прихватимо принцип критичног просуђивања и вредновања наших достигнућа са ширих, интернационалних видика, како бисмо се равноправно укључили у европске и светске цивилизацијске токове! Доситеј је афирмисао у овом и претходном делу и нови вид родољубља, заснован на одбацивању сваке догме у гледању на властити народ. Уместо неоснованог ласкања народу, своју љубав према њему ваља исказати критичким указивањем на његове слабости и недостатке. И зато Доситеј нити пасивно ламентира над злом судбином своје нације у прошлости и садашњости, нити пак неосновано глорификује њене пренаглашене врлине: „Ништа ми на свету није милије и љубезније од мојега рода — пише Доситеј у ЖИВОТУ... — но колико га више љубим, толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити“. Није без актуелног значења ни следећи просветитељев став: „Љубезни српски народе... време је већ, за живога 6ога, време да почнемо слободније и разумније мислити! Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше сакривати и оправдавати2 Нико се неће ва вјек' вјека исправити и побољшати друге укоравајући“. Из искуства је знано да „не ваља ласно веровати (у оно) што један човек или један народ о себи говори.
Васпитаније
Задојен идејама Јосипа По верској толеранцији, Доситеј је и у совјетима... резолутно исказао своје антиклерикално становиште. Сматрајући да хришћански монаси, односно црква (латинска и грчка) завађају и деле људе, апелује на народе који живе на југословенском простору под разним туђинским властима, да искорене „међусобне вражде и мрзости“. Знатно пре српског устанка увидео је да „турска власт и величество спада и умаљава се“ и да ће се наши народи временом ослободити њихове владавине. Али уколико не усвоје плодове просвете и не ослободе се верске нетрпељивости и зађевица, „сами ће себи бити Турци и мучитељи“, закључује далековидо. Њему као космополиту сви су народи били „колико питомији и благонаравији толико сроднији и милији". И овај став, да људе не повезује само етничка сродност него и култура и цивилизација, такође није изгубио своју актуелност. Напротив.
Оваквим погледима не противуречи Доситејево веома високо мишљење о својствима његовог српског, тачније славеносрпског народа, али под једним значајним условом: да га оплемене плодови културе и просвете: „Вопште је карактеј славенскосрпског народа чист, мужеван и херојички колико иког славнијег народа у Европи: сасвим их је натура обдарила с преимуштвима тела, срца и душе. Једно само потребују, но
ово једно више од полак значи: воспитаније!“ Као и други просветитељи и Доситеј на народ гледа трезвено и рационално. Не идеализује га и не удвара му се. Његови погледи на књижевни језик и на „прост народ“, сељане и чобане, којима је такође намењивао своја дела, као и погледи на потребу васпитања целокупног становништва — укључујући и женску децу, несумњиво указује на Доситејево прихватање демократских идеја и залагање за демократизацију културе. Међутим, то никако не значи да је био за некакву духовну уравниловку и терор анархоидне масе „гди невјежа има власт трпати, блебетати и бљудословити, а они који зна мора мучати и са страхом слушати, гди неправедан и бесовјесни заповеда, а. поштен и добар принужден је повиновати се“. Запахнут идејама Француске револуције, Доситеј се залагао за такав друштвени систем у којем ће бити свима обезбеђена правна сигурност и једнакост пред законом, утврђен правни поредак, јер „без власти и суда, људи би сасвим несрећни били, а наипаче слабији и немоћнији“.
Додуше, Доситеј је био и ограничен
духом времена, па је као идеалну државу сматрао апсолутну монархију, с просвећеним владаром на челу, попут Петра Великог, Јосипа П или Фридриха Великог: „Оће се просвештен владатељ и силни закони“ — рекао је на једном месту, а уз то се може додати и следећи његов исказ: „Без добра васпитања и без науке, који је најјачи, тај је и најгори“"... Иначе, мудрост, животно искуство и неограничена вера у науку и просвету огледају се и у наредној Доситејевој афористички сроченој реченици: „Варвари варваре и неучени неучене никада нису у добар поредак довели!“
Мистерије девете уме
Магична
Милан Јовановић
Шта ове године може у Кану да очекује југословенска кинематографија и Емир Кустурица лично Засад је тешко нешто одређеније прогнозирати, осим да је егзотична хука и бука „Дома за вешање“ спектакуларно протутњала Каном, остављајући једне у еуфоричном заносу, а друге у скептичној резервисаности. У сваком случају, Вим Вендерси компанија из жирија имаће доста посла да се испетљају из разноврсних утисака емоционалне, естетске, медијске, навијачке и сваке друге природе.
Независно од свега тога, попут какве митске прамајке доминира личност Љубице Аџовић, бабе из филма, која досад није ни омирисала филмску камеру, али која у „Дому за вешање“ има ту моћ да својом појавом магично и супериорно испуни филмско платно. Једну од својих хероина, Кан је, ево, пронашао и у Љубици Аџовић! Слично некадашњој јунакињи Саше Петровића из „Скупљача перја“, Гордани Јовановић.
Све у свему, „Дом за вешање“ је засад недвосмислено стекао ранг једне од фестивалских сензација. То је била магична Емирова музика. А шта ће се на крају десит.., то је у домену укуса, кри-
Берза критике
Омиљена колико и индикативна фестивалска игра оцењивања засад виђених филмова по „Скрин интернешенелу“, очима једне међународне критичарске пороте, дошла је до следеће ранг листе;
1. Секс, лажи и видео траке, САД, — 32 поена 2. Исус из Монтреала, Канада, — 31
3. Мистериозни воз, САД — 26
4. Крик у тами, Аустралија, — 26
5. Дом за вешање, Југославија, — 26
6. Исувише лепа за тебе, Француска, — 25, итд.
На кладионици за „Златну палму“ унеколико се понавља слична ситуација, па се шансе главних фаворита исказује на следећи начин:
1. Секс, лажи и видео траке — 5/1 2. Исус из Монтреала — 7/2
3. Сплендор — 12/1 -
4. Мистериозни воз — 15/1
5. Дом за вешање — 15/1, итд.
последње место чврсто држи шпански филм Дете месеца са 100/1!
Са своје стране, француски филмски часопис „Л филм франсез“, у свом дневном фестивалском издању, овако оцењује Дом за вешање, уз суделовање искључиво критичара француских листова и телевизије: 2 критичара дају му оцену изузетан /3 звездице/. 7 критичара дају му оцену довољан /2 звездице/, а 9 критичара оцену недовољан /1 звездица/. Најзад, два најстрожа критичара, у овој пороти, оценили су Дом за вешање са црном тачком, што значи да им се филм уопште не допада. Али, то су само мишљења критичара. Коначна реч је са„мо у рукама жирија.
теријума и расположења званичног жирија. И многих још интереса са стране.
Не треба заборављати да је Кан ипак фестивал великих кинематографија, на коме су највише награда добијали филмови из САД, Француске, Италије и Велике Британије. Свеједно што је било,
Десет субјективних поглавља
Чашто је Богдан Тирнанић одбио „поверљив задатак“ да се прихвати ауторства памфлета о Флаш Гордону као рекламном агенту Пентагона, а да Бима и Бума прогласи за пропагаторе анархизма, нихилизма и негације свега постојећег — сазнаће се из његове књиге „Огледи 0
Паји Патку“, Библиотека ХХ век
Миладин Лазовић
„Права је мистерија шта то тера одрасле људе да се баве тако инфантилним медијем као што је стрип“, иронична полемичарска искрица Игора Мандића изречена на промоцији књиге Богдана Тирнанића „Огледи о Паји Патку“ (едиција „ХХ век“, самостално ауторско издање, Београд, 1989) у доброј мери је индикативна за однос наше послератне културне политике према уметности „литературе у сликама“. Већ првих дана 1946. по Закону о штампи београдски Окружни народни суд забранио је стрип едицију „Три угурсуза за време окупације“, који су по сценарију новинара Војина Ђорђевића радили цртачи Саша Машић и Милорад Добрић за Александра Ивковића, предратног издавача „Мике Миша“. У чланку „Црноберзијанска ерзац роба на књижевном тржишту“ ову одлуку је топло поздравила „Борба“, а колико је стрип третиран као озбиљна субверзивна делатност говори чињеница да је аутор текста један од најутицајнијих руководилаца централ5 Агитпропа, књижевник Јован Поповић. т _ _ Са исте идеолошке позиције писао је и познати књижевни критичар Зоран Мишић у часопису „Младост“ о стрипу као „фалсификованом животу у сликама“, апострофирајући при том Флаша Гордона као јунака „нове митологије ка-
питалистичког поретка“. И ван идеолошких репера стрип је сматран недостојном уметношћу, па исте године у листу „Омладина“ Нусрет Сеферовић протестује због стриповања тема из НОБ-а, руске бајке „Василиса Прекрасна“, народне песме „Мали Радојица“ и приче о Насрадин Хоџи, јер „стрип скреће пажњу на цртеж и осиромашује машту“. Југославија у стрипу
У условима кад деценијама није имао нормалну издавачку судбину, публицистичко-теоретски радови о стрипу представљали су прави раритет, па се прва књига ове провенијенције „Постизам стрипа“ Србе Игњатовића појавила тек 1979. Наредна издања која су се бавила стрипом као медијем разнородна су по својој жанровској опредељености и крећу се од историографије до есеја: Цирил Гале „Забавна периодика Стрип“ (1983, на словеначком језику), „Стрип, порекло и значај“ Светозара Томића (1985) који је анализирао светски стрип с краја прошлог и почетком овог века. Тандем Зупан — Драгич у „Историји југословенског стрипа !“ (1986) се бави предратном продукцијом, Томислав Османли је на македонском језику објавио 1987. збирку есеја „Стрип — запис људског лика“, док се лане појавила и књига Зорана Ђукановића „Томас Ман или Филип Кадик“.
„Оглед о Паји Патку“ (иначе 66. по реду књига у едицији „ХХ век“) склоп-
Кустуричин спектакл зије
Не треба заборављати да је Кан пре свега фестивал великих кинематографија, али ни Кустурица није редитељ са маргине
много осцилација и што су разне награде час додаване, час укидане. Изузимајући оне главне наравно. Могуће је само нагађати како је сензибилитет овогодишњег жирија коме председава Вим Вендерс, а у којем су још и личности ексклузивних профила једног Хектора Бабенка, Петера Хандкеа или Кристофа Кисловског.
Занимљива је панорама примера из историје фестивала који је први пут ове године саставио две деценије континуитета (није одржан 1948. 1950. и 1968.). На почетку, доминирали су француски филмови. Без Кана нови француски талас можда никада не би био међународно промовисан: Трифо је проглашен за најбољег редитеља 1969. с филмом „400 удараца“, али су зато Шаброл или Годар остали непризнати. Златна палма на јубиларном 40. фестивалу, пре две године, за један осредњи француски филм, била је заправо својеврсно извињење француској кинематографији и јавности. И најбоље године за италијански филм припадају прошлости овог фестивала. Чак шест од девет златних италијанских палми освојене су пре доста го-
љена је од десет есеја које је Богдан Тирнанић објављивао од 1969. до данас у „НИН-у“, те часописима „Пегаз“, „Уметност“ Стојана Ћелића и „Року“ Боре Ћосића (где се како сам аутор каже писало о специфичностима стављања туршије, али и о Шејки, Крлежи, „Медиали“ на начин како су третирани краставци). Тирнанић се дистанцирао од претенциозног схватања своје књиге па је у поднаслов ставио да су то „Десет поглавља једне субјективне историје стрипа“.
Кренувши од тезе да се стрип увек појављивао као значајан фактор у периодима великих криза, главнину есеја Тирнанић је посветио тридесетим годинама и наративном моделу „вечите садашњости“, али се није задржао само на Тарзану, Паји Патку, Супермену или Марвеловим херојима, већ и протагонистима антистрипа Драгићу, Фајферу, Клер Бретеше, Лазару Станојевићу, Андрији Мауровићу.
Већ у првом поглављу аутор констатује да је стрип ушао у моду и са маргина тривијалне културе интересовањем неких врхунских интелектуалаца (Маклуан, Еко, Барт, Алпари) који су у његовим баналним либретима (Тирнанић их пореди са сценаријем у стрипу) проналазили планетарне метафоре и као медиј превели га на ниво елитности. Тако стрип на нешто модификованији начин пролази третман какав су у својој историји већ имали дизајн, филм или телевизија, те у извесној мери џез и рок.
Поверљив задатак
Вероватно централни део књиге је баш насловни оглед у коме Тирнанић настоји да деконтаминира стрип од искључиво идеолошког третмана, постављајући га као идеолошки неутралан медиј. (У уводу духовито прича како је одбио „поверљив задатак“ да се прихвати ауторства памфлета о Флаш Гордону као рекламном агенту Пентагона, а да Бима и Бума прогласи за пропагаторе анархизма, нихилизма и негације свега
романтике и фанта-
=
дина. Американци су опет за 41. фестивалску сезону добили 35 фестивалских награда. Енглези су укупно освојили осам златних палми, док мађарска кинематографија, једна од традиционално присутних и најугледнијих никада овде није добила Златну палму.
Немци су је освојили само два пута 1969. и 1984. Совјетски Савез у последњих двадесет година добио је само шест награда. Данска најбољег глумца и Златну палму прошле године за „Пелеа освајача“.
У Јужну Америку отишло је укупно десет награда а у Африку само једна, 1975. за филм Мохамеда Лактара Хамина „Хроника зрелих година“.
Југословенска кинематографија у овој статистици заиста може да буде задовољна. Златна палма 1985. додељена је Кустуричином филму „Отац на службеном путу“, Гран при жирија 1967. „Скупљачима перја“ и глумачка награда Милени Дравић у филму „Посебан третман“ већи су домет него многих других земаља. Укључујући и награду Американцу Џону Кицмилеру за најбољу мушку улогу освојену у филму Францета Штиглица „Долина мира“.
постојећег). Ни тако велики семиотичар и познавалац медија као Умберто Еко није у потпуности превазишао 60лест левичарења па је стрип прогласио индустријским производом нарученим „одозго“, механизмом суптилне индоктринације. „Оглед о Паји Патку“ је својеврсна полемика са Аријелом Дорфманом, чилеанским књижевним критичарем и белгијским социологом Арманом Матларом, ауторима књиге „Како читати Пају Патка: империјалистичка идеологија у Дизнијевом стрипу“, који поменутог Патка представљају као типичну глорификацију америчког грађанског либерализма.
Вероватно – најсмелија паралела, ипак ослобођена патриотских мотива, је постављање Андрије Мауровића (вероватно првог цртача о чијем животу/смрти је једна телеграфска агенција националног формата емитовала неку вест) испред Рајмонда, а дајући му исти значај као Хогарту и Фостеру.
Својевремено је париски Бобур испразнио цео један спрат да би поставио изложбу чувеног стрип цртача Жан Жироа Моебиуса. Тешко је поверовати да би и цела библиотека теоретских радова о стрипу у догледно време променила његов статус на нашим просторима и спасила Јефту Јефтовића, управника Народног музеја од линча кад би се усудио да и за микросекунду помери сталну поставку и направи изложбу рецимо Кордеју и Јањетову.
· уском смислу под тиме се може
: чињеница да то различите
НЕДЕЉНА БОРБА , ' 20-21. мађ а 18 РАЛФ ДАРЕНДОРФ Само људи
имају права
За заступнике права неког нарб. да на самоопредјељење сам ј народ често само нужан инсђу. мент за освајање моћи
Права, посебице права грађанина, вриједно су насљеђе велике револуције од прије двије стотине година. Притом се свагда ради о правима појединаца: право неповредивости особе, право слободног изражавања мнијења. Појединци, или појединка, има права против свих који их настоје ограничити, а нарочито против властодржаца. Грађанска права увијек упућују моћнике на њихове границе.
У нашем је стољећу очито достојанство појма „право“ навело многе на то да права припишу читавим скупинама. Најважнији је примјер право народа на самоопредјељење, које од краја 1 свјетског рата игра узнемиравајућу улогу у међународноме животу. У
разумијети право људи да судјелују у управљању својим стварима, једна врста права на демокрацију. Утолико ово право слиједи из грађанских права. Но, то није био мотив предсједника Вилсона када је пропагирао Лигу народа, нити су аутори Повеље Уједињених нација имали демокрацију на уму. Вилсон је тражио принцип за растварање Аустро-Угарске на њезине саставне дијелове, а Уједињене су нације отпочетка биле антиколонијално усмјерене. Што је, међутим, то право народа на самоопредјељење2 Што оно значи — а често и нација заступници права на самоопредељење остављају у магли корисне неодређености. Јесу ли Литванци још совјетски грађани2 Блиски исток даје још комплицираније примјере. Што значи право самоопредјељења за кршћанске Палестинце с израелским држављанством 2 Ова питања јасно показују да право на самоопредјељење није право појединих грађана. Много прије мора га нетко одредити. Тиме право на самоопредјељење . постаје искушење за узурпаторе. То је борбени појам, али не појам , за борбу слабих појединаца против моћника, него за борбу око етаблирања моћи. За заступнике права неког народа на самоопредјељење сам је народ често само нужан инструмент за освајање моћи.
Разматрање се, можда, може поопћити: Колективна права у правилу служе потчињавању људи, не њиховом ослобађању. Она су једна од великих заблуда двадесетог стољећа.
Да се теза формулира у свим конзеквенцијама: не постоји право Арменаца да живе међу Арменцима. Али, постоји право арменских грађана да у својој заједници буду једнаки међу једнакима, да не буду запостављени, да његују властити језик и културу. То су права грађана, права појединаца против сваке надмоћи. Такозвано право на самоопредјељење служило је, поред осталога, као алиби за хомогеност, а хомогеност увијек значи истјеривање или тлачење мањина.
језгра је модерних цивилизираних друштава у њиховој способности да људима различитог спола и старости, подријетла и културе јамче једнака права. Жалосна је
скупине често напросто нису у стању јамчити; не на крају и зато је дијељење земаља у име права на самоопредјељење једна од великих тема нашег времена.
. Било би погрешно нијекати да у појединим случајевима других рјешења практички и нема. Но, то не оправдава жалосну чињеницу да је право на самоопредјељење инструмент децивилизирања и барбаризирања. Доказ неспособности за слободу у плуралности. Вријеме је да то право нестане из ријечника међународне политике.
Пријевод: Ж. ПУХОВСКИ
ливене тедиваетвее тетие266
Ралф Дарендорф, рођен 1929, њемачки социолог који се посебно бави стратификацијским проблемима, теоријом класа, те политичко-теоријским проблемима (с либералног полазишта). Био је професор на већем броју угледних универзитета. Главне књиге: Класа и класни конфликти у ин дустријском друштву, Нова слобода, Хомо социологиус.
ваилтелливертва телесне лети драме
пио пи ап"