Борба, 20. 05. 1989., стр. 7

RUSTVO —

i RO gog ___K______UUUUUUU U _ unbmununauuuNJJUGeO(UIRO10UIUURULUUULJLULJLLJJUJUJULLUJJ[JJUJuU LJ Ju JJuUuruuaaiav(:d07"____________________

Reforme, Adam Smit i radikali

an ToroV , a verujem samo u efikasno društvo, no od toga da li je ono socijalističi nije“ — uzviknuo je jedne večeri u hridu, na Nedelji marksističkih raspra) oznati slovenački ekonomista BogoUa Kovač, replicirajući svom starijem ko| iiekonomisti Branku Horvatu. ||, predmet spora — ako se to može tako ati — odnosio se na pitanje socijalizii danas, a posebno reprivatizacije, upraibog čega je Kovač morao, obraćajući „ Horvatu, da kaže „da njegova generaci"ma nikakav poseban patriotski odnos | ma sistemu u kojem se rodila“. pi tih razloga, a ponajviše i iz iskustva „cjliama danas, Kovač čak pomalo iz„niran ranijom replikom na njegovo izpeanje ističe da „ne veruje u socijalizam 2) normativni ideal, gde bi sve bilo sav»no jednostavno i jasno i gde bismo moli rešiti sve naše probleme“.

Može li socijalizam uopšte postati efisan model? Bogomir Kovač iznosi teze, kojima je to moguće, ali uz izvesne, i to w%ma krupne pretpostavke:

— Mopuće je pokazati kako su do saaiistorijski efikasnija bila ona društva pi 0bzira bila komunistička ili ne — koja ai znala da povežu tržišne institucije sa jentralizacijom i autonomijom predu„6, Slobodnim preduzetništvom, i koja a mala da ekonomsku sferu povežu sa jepartijkom parlamentarnom demoknijom.. Čini se da društvena reforma, pravo, nije moguća van celovite prome„društvenog sistema socijalizma, koja će wwjavati probleme ekonomske efikassh i legitimitet političke demokratije. X#0snovu toga, konstruiram četiri Osnovmlipa mogućih institucija — tržišna pri„eda, socijalno-ekonomska država, pravn država ı civilno društvo.

Socijalizam: projekat partije

Da utopijski socijalizam nema šansu, nkazalo je iskustvo 20. veka. Kovač uka-

MA

ja

Gubi li socijalizam bitku?

Bogomir Kovač: „Ne verujem u socijalizam kao normalivni ideal". —

Branko Horvat: „Ako ovaj parljjski projekat ne valja, ne znači da socijali-

Zam kao projekat ne vaja“

zuje da je kraj nastajao uvek kada se pristajalo na dominantnu ulogu države i partije, na pojedince i društvo. Zbog toga smatra da su društvene reforme u socijalizmu moguće samo u radikalnom napuštanju jedinstvenosti i svakojake socijalizacije, odnosno u priklanjanju demokratskom principu — individualizaciji u okviru ekonomske i političke sfere. Pluralizam, dakle, demokratija, individualizam, znači, liberalizam — osnovna su, po njemu, polazišta pravnog društva. A ona, zajedno sa pravnom državom, osnova su tržišnih institucija koje se dopunjavaju jedino demokratskom ulogom države.

| preduzeće roba

U čemu je, u stvari, osnovna slabost socijalizma? Po Kovaču, upravo u tome što se on pojavljuje kao političko-ekonomski projekt partije, kako osvojiti i reprodukovati vlast. Ako je to tako, ističe ovaj slovenački naučnik — onda je' socijalizam danas došao do krajnjih granica, do „savršenstva“ i time završava svoju storijsku misao, jer su sve osnovne poluge socijalizma — koncept radnog društva, tj. specifični socijalistički proizvodni odnosi na osnovu društvene svojine, zatim samoupravljanje, raspodela prema radu, avangardnost Komunističke partije, tradicionalno razumevanje marksizma — ili propale ili postale ekonomski neefikasne, politički nelegitimne. Prema tome, istorijski nepodobne. .

Integralno tržište — dodaje Kovač podrazumeva da će i preduzeće — ne samo roba, kapital i radna snaga — biti predmet kupoprodajnih odnosa. Da i ono bude roba sa kojom treba trgovati. Bez to-

ga nema tržišne privrede. A društvena svojina, kako znamo, do sada nije dopuštala (i neće dopuštati) da i preduzeće bude roba, pa, prema tome, ona na neki način ne podnosi integralno tržište. Na takvom tržištu, nastavio je Kovač, i samoupravljanje postaje besmisleno, posebno u preduzećima sa mešovitom svojinom. On misli da će upravo mešovita preduzeća biti osnovni oblici preduzeća u reformisanom socijalizmu ili društvu o kojem treba, ako bi trebalo, da se izjasnimo, na referendumu. Dosadašnji princip, kaže Kovač, jedan radnik — jedan glas, zameniće se principom jedan glas — jedna akcija. U takvoj situaciji samoupravljanje se pretvara u oblik participativne demokratije.

Ovom Kovačevom razmišljanju valja pridodati i sledeće: da će politička i ekonomska reprivatizacija značiti vraćanje političke i ekonomske moći pojedincu. Reprivatizacija je, po njemu, prvi stepen konkretizacije ekonomske reforme, jer kroz reprivatizaciju, kapital i preduzetništvo gradimo osnovni kostur takozvanih tržišnih institucija.

I upravo će, posebno taj deo Kovačevog nastupa, izazvati predsedavajućeg Branka Horvata, da odmah kaže:

— Ako su svi za reprivatizaciju, ja nisam — rekao je Horvat dodajući:

— To što je znao još Adam Smit, ne znaju naši današnji radikali. Naime, da dionička društva uopšte nisu privatna, u principu, mada mogu biti vezana za privatno vlasništvo. Kaže se da se društvena svojina pokazala inferiornom i da je zbog toga moramo reprivatizovati. A ono što se pokazalo inferiornim, to je državna svojina, a to smo znali, bar pola stoljeća. Mi u Jugoslaviji, a pogotovo u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama, društvenu svojinu ni-

smo nikad ni imali. Počeli smo sa držav- .

nom svojinom, malo smo čeprkali po poVini, do društvene svojine nikad nismo stigli.

Etikete nisu socijalizam

či je društvena svojina, šta je socijalističko preduzeće? Odgovarajući na ova pitanja, Horvat kaže:

. — Za razliku od mog druga i prijatelja, Boga Kovača, koji socijalizam uzima zdravo za gotovo — kad god neko sebi nalepi etiketu da je socijalista, on smatra da je to tako, pa onda lupa po njemu — ja ne dozvoljavam da se netko samovoljno proglašava socijalistom, niti ovaj sistem socijalizmom zato što naučni radnici moraju da imaju neke kriterije šta je šta, inače, nikakva diskusija više nije moguća.

Socijalizam je, po Horvatu, bio i biće projekat. To što ovaj partijski projekat ne valja, ne znači da socijalizam kao projekt ne valja.

Polemišući dalje sa nekim tezama o reprivatizaciji, Horvat ističe da se američke velike korporacije u pravnom pogledu ni po čemu ne razlikuje od socijalističkih preduzeća. Zajedničko im je da se upisuju u sudski registar, da su subjekti svih imovinsko-pravnih transakcija, da samostalno donose imovinsko-pravne odluke u svoje, a ne u ime vlasnika. One se zadužuju, prodaju lično u svoje, a ne u ime akcionara, ali i same snose rizik, podložne su sankcijama, što nije slučaj sa akcionarima jer je njihova imovina potpuno odvojena i oni u odlučivanju u preduzeću nemaju nikakvog prava glasa.

Razlikuju se po tome što američka korporacija ima na primer hiljadu, deset hiljada, milion akcionara, a socijalističko preduzeće sve građane koji žive u državi u kojoj se nalaze ta preduzeća. U tom smislu je to vlasništvo države, a ne privatno.

Horvatu nije jasno zbog čega bi socijalističko preduzeće moralo biti manje efikasno od američke korporacije. Potpuno je irelevantno ko je sekundarni vlasnik. Zbog toga, kad naši radikali govore da moramo uvesti privatno vlasništvo radi povećanja efikasnosti, onda zaista ne znaju šta govore. A isto, ni naši zakonodavci kad proklamuju društveno vlasništvo, a imamo državno, ne znaju šta govore. I zato je došlo do kompletne konfuzije u kojoj se danas nalazimo. Ako se stvari postave na svoje mesto stvari postaju sasvim jasne.

Politiku prepuštamo državama...

\lijena Zonjić

Terorizam je oduvek bio metod polile borbe i jedan od njenih najdrastičniji oblika. Stav Međunarodne organizacije iiminalističke policije —. Interpola premi međunarodnom terorizmu izaziva namito interesovanje. Tim više što je InterMI međunarodna organizacija u koju je tilanjeno 147 država.

Pitanje odnosa Interpola prema melmarodnom terorizmu naročito je bilo iuelizirano povodom „Vodiča za borbu Motiv međunarodnog terorizma“ koji je l\ojen na 55. zasedanju Generalne skupfine Interpola oktobra 1986. u Beogradu. Medstva informisanja su tada naglašavala 1učaj i složenost problema. Ipak, bilo je i '0mentara koji su odražavali izvesne iluljti konfuzije koje se zadržavaju u vezi i Interpolom uopšte, a posebno sa njegoim stavom prema međunarodnom teromu i načinu tretiranja na beogradskom uistdanju,

0 stavu Interpola prema međunarodMim terorizmu razgovaramo sa rukovodi\tm Jugoslovenskog nacionalnog biroa Tierpola i predsednikom Interpola za Ev0; 0d 1986. godine Budimirom Babo-

m,

Saradnja za primer

Posle dugog tridesetogodišnjeg perioa 090 1956. godine. u kome jugoslovenski IBani unutrašnjih poslova beleže izvan· Nil rezultate u borbi protiv međunaj, 08 kriminala, naših predstavnika ni-

lo? u rukovodećim organima InterpoM Situacija je bitno popravljena tokom leklih 5—6 godina, kada su u ovoj meO MTOUnoj organizaciji značajno valoriivana uloga i mesto Jugoslavije. Šta je u ŽR periodu bilo posebno značajno u eVMikoj saradnji u okviru Interpola i šta

*Vi mogli da učinite?

ja ii; ovom periodu od naročitog značaja ino Znatno unapređenje regionalne saje čija je svrha da omogući bolje izra-

1, 8: Onih specifičnosti koje se osećaju tamo 0m regionu, specifičnosti u pogledu Lkoč kriminala, njegovog obima i oblika meduič Se ispoljava, a zatim i specifičnost in Unarodne saradnje u borbi protiv kri·

i a 3. Sada u Evropi funkcioniše zasebteko Opski sekretarijat pri Generalnom čtarijatu Interpola koji predstavlja biPeriod leus regionalne saradnje. U ovom kako li najviše smo pažnje posvetili tome da se obezbedi sadejstvo između ove

| NEDELJNA BORBA 20-21. maj 1989. strana

Da li je bilo prisluškivanja?

macije u UDB-i i tim povodom, pored ostalog, me je informisao da je preko stručnih ljuđi konstatovao da je i on lično prisluškivan, Međutim, za razliku od Tempa, meni su već bile poznate mnoge UDB-ine deformacije, zbog čega sam i prihvatio da budem predsednik komisije. Znao sam i za afere UDB-e oko pojedinih žena najviših funkcionera Srbije, čiji su telefoni bili prisluškivani, o čemu sam protestovao kod Tita još pre ovoga. ~ .

Tempo je u „Večernjim novostima“ od 9. maja ove godine plasirao još jednu neistinu. U feljtonu (ili dopuni svojih memoara) „DOSAD OVO NISAM REKAO” (a u kome zapravo ne znam već po koji put iznosi iste stvari) piše: „...Po svim informacijama kojima dosada raspolažem, izgleda da prisluškivanja nije bilo. i |

Tito me ponovo pozvao na razgovor. Vidim da je zvao i Koču. Njega na Brdo kod Kranja, a mene u Užičku. Primio me u stakleniku, pored vile. Tada mi kaže:

Slušaj Tempo: Mene prisluškuju Ćeća i Marko!

— Stari! Ne vjerujem — odgovorih,

A on, podsmjehujući mi se, odvrati:

— A šta, misliš da tebe ne prisluškuju?!

— Ako me prisluškuju — baš me briga, ja sam otvoren čovjek. Nemam bilo kakve tajne i ono što mislim kažem javno.

— Ja sam formirao Komisiju na čelu sa Crvenkovskim — Odarot Tito,

Znači, nije Izvršni komitet formirao Komisiju. To je učinjeno kasnije, A pre toga već je Komi· sija radila, jer mi je Tito, saopštavajući da je obrazovao komisiju rekao (podvučeno — K.C.)

„Imam zvanične podatke da su mi postavljeni mikrofoni za prisluškivanje.“

To da je komisija radila još pre sednice Izvršnog komiteta i da ju je Tito formirao mimo IK CK

SKJ je jedna od najnovijih Tempovih fabrikacija neistina. Komisija je na predlog Josipa Broza Tita for mirana na sednici IK 16. juna 1966. godine u sastavu koji je već poznat. IK, uključujući i Tempa, je jed-

noglasno prihvatio Komisiju. „INTERVJU“ je u svom broju 206 od 28. aprila 1989. godine objavio kratki Dnevnik, koji je tih junskih dana sve do 4. plenuma vodio Đuro Pucar — Stari, u kome je po datu-

Petak, 17. juni — Posle podne u pet časova Komisija koja je bila juče na sednici Izvršnog komiteta izabrana,

mima zapisivao ono glavno kako je Komisija radila. Pucar je zabeležio i sledeće:

imala je sastanak sa drugom Titom. On je Komisiji dao neke materijale, do kojih Je on došao u vezi sa prislušnom službom.“

U „Večernjim novostima“ od 9. maja ove godine Tempo je, govoreći o Brionskom plenumu,

rekao i ovo: „Međutim, na samom sastanku, na 4. plenumu na Brionima, uveče prije toga, dobijam i ja kao i ostali učesnici izvještaj komisije“. Tempo je, istini za volju treba reći, kao član izvršnog komiteta dobio Izveštaj bar 24 časa ranije nego članovi CK. Tempo je dan pre četvrtog plenuma u Beloj vili na Brionima prisustvovao sednici IK CK SKJ na kojoj je pretresan i jednoglasno usvojen Izveštaj komisije. Za njega je, razume se, glasao i Svetozar Vukmanović Tempo.

Mislim da je iz svega navedenog dovoljno da se vidi sa koliko je površnosti, nepreciznosti i

lansiranjem neistina prišao Tempo tako ozbiljnom i odgovornom zadatku „rehabilitacije“ u SKJ.

Monopol pojedinca

I da ne dužimo, samo da podvučemo i to da je na tapetu kritike Komisije bio i CK, odnosno

njegov Izvršni komitet u vezi sa radom UDB. U tački br. 13 Izveštaja se 0 tome kaže: „Centralni komitet SKJ i njegov Izvršni komitet ne mogu a da ne prime određeni deo odgovornosti i na sebe, tim više što se na čelu državne bezbednosti u čitavom pređenom periodu direktno ili indirektno nalazio jedan od njegovih sekretara drug Aleksandar Ranković. Ustalila se, i u krajnjoj liniji prihvatila, štetna praksa da jedan čovek, u ime Centralnog komiteta i državnih organa, sam, bez kontrole i polaganja računa bilo kome, rukovodi ovom službom. Ne samo da se u minulom periodu Centralni omitet mirio s činjenicom postojanja monopola pojedinaca nad pojedinim institucijama, već, je pro. lašavanjem te i sličnih institucija tabuom za društvo, a i za sebe, taj monopol objektivno podržavao i alje učvršćivao. Sve ovo pokazuje da su u znatnoj meri zanemarene, nepoštovane i. dovoljno razvijene neke osnovne norme demokratskog ponašanja ı demokratske procedure u forumima Savcza komunista, kakve nastaju i kakve se razvijaju u našem društvu. Centralni i Izvršni komitet moraju iz svega OvOpa IZVUĆI određene zaključke i preduzeti potrebne mere, kako bi slične pojave bile ubuduće onemogućene“,

Što se tiče sankcija protiv Rankovića komisija nije predložila nijednu meru više od onih koje

je sam Ranković pohudio već na sednici Izvršnog komiteta CK od 22. juna, kada je Komisija preko

mene iznela prvi preliminarni usmeni izveštaj o svojim nalazima. Zbog toga je Komisija u vezi sa merama, odnosno sankcijama prema Rankoviću na kraju svoga pismenog Izveštaja CK SKJ u tačci 13 u podtačci 4, predložila: „da se prihvati ostavka koju je drug Ranković podneo na svoje funkcije na sednici Izvršnog komiteta. Komisija smatra da je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da on više ne može ostati na ovim funkcijama“,

Četvrti plenum nije isključio Rankovića iz SKJ. To je usledilo kasnije kada je na jednoj od svo-

Borba protiv međunarodnog terorizma — za „Borbu" govori Budimir Babović, potpredsed nik Interpola za Evropu

Interpol je — naglašava Babović — svoj odnos prema terorizmu Zasnovao na njegovim krivičnim aspektima, prepuštajući državama da ocene političke

jih sednica CK SK Srbije prihvatio predlog Cane Babović da se on isključi. O isključenju Rankovića iz SKJ i hajci koja se posle razvila protiv njega, o tako reći izopštenju Rankovića iz društva (onemogućen je i kao borac, odnosno kao jedan od četvorice istaknutih istorijskih vođa naše revolucije da radi čaki u Savezu boraca, iako je godinama bio njegov predsednik) i drugim sličnim stvarima, treba rasprav"ljati kao o jednom posebnom fenomenu koji je bio mnogo šire primenjivan prema onima koji su došli u sukob sa SK, bili iz njega isključivani i anatemisani. Na žalost i danas se vodi ne mala hajka protiv onih koji su nedavno podneli ostavke na svoje funkcije ili bili isključeni iz SKJ, pa se čak osporava i njihovo pravo na adekvanto zaposlenje. To je dosta ozbiljna tema sama za sebe, to zadire u srž partijskog monopola u društvu koji omogućuje i vlast nad ljudima i njihovim sudbinama pa čak i nekim egzistencijalnim pitanjima. Ne znam zašto bi promenu takvog odnosa uživali samo Ranković i Đilas, a ne i čitave plejade drugih progonjenih. Uzmimo samo još primer sa ostavkama i odnosom mnogih komunista i foruma prema istima: lako su Ustavom SFRJ i, na primer, Statutom SKJ predviđene institucije ostavki kao konsekvence za političke promašaje, greške ili neučinjeno, jaka boljševička struja unutar SKJ je i dalja u eskalaciji zahteva za pogromom, ona je galamila i galami: ne postoji ostavka za komunistu, on mora biti isključen iz SK ili opozvan sa funkcije.

predstavnici ove organizacije po pravilu dolaze tek u drugi plan. Na drugima je da cene moj doprinos, ali imam utisak da bar nisam ometao uspešan razvoj saradnje, ako mu nisam doprineo. |

Što se tiče Tempove tvrdnje da su Ranković i Đilas nevine žrtve ona stoji samo sa jedne strane, a to je da su posle sukoba sa rukovodstvom SKJ i određenih partijskih mera protuustavno dogradirani, često na nivo građana drugog reda, odnosno uskraćena su im mnoga građanska prava, pa su čak i brisani ili prećutkivani u istoriji SKJ i našoj revoluciji, iako je poznat njihov veliki doprinos i SKJ i revoluciji. No, ponavljam, nisu oni jedini.

Presecanje puteva zla

U kojoj meri ste učestvovali u raspravama o stavu Interpola prema borbi međunarodnog terorizma? | — Sticajem okolnosti, kao predstavnik Jugoslavije, ja sam neposredno i aktivno učestvovao u svim dosadašnjim raspravama o Ovoj temi. Od 1983. godine u Kanu

A u odnosu na mere (mislim na prihvatanje njegovih ostavki) stvari stoje nešto drugačije. Sam Ranković je i na 4. plenumu (kao i prethodno na IK CK SKJ) prihvatio Izveštaj komisije i izjavio da oseća moralnu odgovornost za sve ono što se dešavalo u UDB-i, ponudio ostavku na sve svoje partijske i državne funkcije. A pošto su mnogi diskutanti, verni svojoj boljševičkoj tradiciji bili nezadovoljni njegovom samokritikom, Ranković se ponovo javio za reč, i rekao: „Ja sam, drugovi, mislio da je u mojoj diskusiji najteža reč moja moralna odgovornost. Ja prihvatam da je to i moralna i politička odgovornost, s obzirom na sve ono što se događalo i što je opravdano pobudilo sve nas da danas, i pored

Budimir Babović

organizacije i zapadnoevropskih oblika međunarodne političke saradnje. Postavilo se i pitanje da grupa TREVI, koja se pre: vashodno bavi borbom protiv terorizma može da koristi rezultate rada Interpola. Na inicijativu Jugoslavije uvedena je prak· sa da se prilikom svake evropske konferencije posebno istaknu, od mnoštva slučajeva, samo tri koja

ma upečatljiv način ilustruju efikasnost međunarodne policijske saradnje. .

Iako jugoslovenski organi unutrašnjih poslova dodaje Babović, dobijaju priznanje za doprinos pa i saradnju, oni su predložili jedan slučaj koji ukazuje na pomoć koju su im u rasvetljavanju teškog zločina pružili organi italijanske policije. Naime, u februaru prošle godine u Zagrebu, je ubijen Ilija Mandić koji je sa svojim drugom došao kod automehaničara da podigne popravljeni automobil. Ilijin drug se sporečkao sa mehaničarom, nastala je svađa i tuča u kojoj je automehaničar ubio Iliju. Ilija je bio milicionar, mada nije bio u

TERORIZAM UGROŽAVA ODNOSE U SVETU, BEZBEDNOST DRŽAVA, LJUDSKE ŽIVOTE:

uniformi. Ubica je preko Austrije pobegao u Italiju gde je zahvaljujući saradnji preko Interpola uhvaćen za manje od 48 sati nakon izvršenog ubistva. Ovaj slučaj je prezentiran na poslednjoj evropskoj regionalnoj konferenciji Interpola marta ove godine u Monaku i bio ocenjen kao dobra ilustracija efikasne policijske saradnje. Nakon što je policija obavila svoj posao, italijansko pravosuđe je odbilo da izruči automehaničara Jugoslaviji, jer mu to zabranjuje italijanski krivični zakon zato što je izvršiocu ubistva u našoj zemlji zaprećena smrtna kazna. On se nalazi u zatvoru 1 itaLOSE pravosuđe je spremno da mu sui. Kako ste se kao Jugosloven i kao predstavnik socijalističke zemlje našli među predstavnicima zapadnoevropskih zemalja?

— U okviru Interpola snažno je razvijen osećaj profesionalne solidarnosti. Zbog toga društveno-sistemske ideološke razlike između država iz kojih potiču

kada je odlučeno da se napravi analiza da li će Interpol i kako može da učestvuje u borbi protiv međunarodnog terorizma, pa sve to danas. Sudelovao sam i u radu svih generalnih skupština koje su održane i na kojima je ovo pitanje razmatrano. Takođe, učestvovao sam i na tri međunarodna kolokvijuma koje je Interpol organizovao upravo da bi se unapredila nova strategija. U čemu se sastoji taj novi stav Interpola prema terorizmu?

— Usvojivši 1984. godine stav otvorenog angažovanja svojih mehanizama u vezi sa borbom protiv međunarodnih terorizama, ova organizacija je jasno definisala stav koji je od ranije primenjivan u vezi sa najznačajnijim krivičnim delima u kojima se terorizam ispoljava. Nema sumnje da taj stav odgovara međunarodnoj organizaciji koja više neće morati da stalno ekvilib-, rira po zategnutim užadima između protivrečnih potreba i zahteva i da se stalno izlaže opasnosti da pogreši. Jednom specifičnom depolitizacijom akata kojima se terorizam izražava, Interpol je svoj odnos zasnovao na njegovim krivičnim aspektima, prepuštajući državama da procenjuju političke aspekte i da određuju svoje učešČeda Kako se bira generalni sekretar i kada ističe sadašnjem sekretaru man-

· dat? Da li Vi možete da budete kandi-

dat?

— Generalnog sekretara imenuje Generalna skupština na pet godina. Sadašnjem sekretaru Englezu Rejmondu Kendalu iduće godine ističe mandat, ali on može ponovo da bude imenovan. Glavnu ulogu u izboru sekretara igra Izvršni komitet pošto Generalna skupština može imenovati onog kandidata koga on predloži. Bilo bi normalno da u skladu sa principima ne samo demokratije i međunarodnog javnog prava da svaka država članica dobije mogućnost da predloži kandidata za ovu najvažniju funkciju. Za jugoslovenske organe unutrašnjih poslova, a i za mene lično, veliko je priznanje već i to što je predloženo (i to ne od strane Jugoslavije) da Jugoslo-

ven bude kandidat, za izbor na ovaj polo-

žaj.

drugih problema, raspravljamo i o ovome, iako sam duboko uveren da sve ovo ne može potresti SK, nego će samo doprineti njegovom daljem jačanju“.

A ako je iole tačno da se UDB-a transformisala u izrazito klasičnu političku policiju, koja je, iz istorijskog iskustva znamo, prvenstveno okrenuta kontroli i proganjanju opozicije vlasti i još više oponenata iz njenog sopstvenog vladajućeg sloja, onda je razumljivo da je Ranković morao da povuče određene moralne i političke konsekvence. I Ranković je zaista imao dovoljno moralne čvrstine da to učini. Ukoliko, pak, Tempo ovo ne prihvata, znači da ne priznaje tradicionalnu demokratsku instituciju političke odgovornosti visokih državnih i političkih funkcionera. U razvijenijim demokratijama to deluje na neki način automatski, čak bez obzira, na direktnu ličnu odgovornost funkcionera za stanje u svom resoru. Poznat je primer ministra saobraćaja Japana koji je dao ostavku samo tri dana nakon stupanja na dužnost zato što se u međuvremenu srušio jedan mlazni avion državne aviokompanije. Da još dodamo. Ovih dana smo svedoci ponovnog oživljavanja političke policije {što je javno priznao i njen dojučerašnji glavni koordinator Stane Dolanc) u slučajevima Kecmanović, Vevčani, Moševac i dr. Mnoge su novine širom zemlje o tome pisale, podvlačeći da politička policija ugrožava TARMI proces demokratizacije našeg društva. A ona je kao Feniks sposobna da se ponovo rodi iz pepela. Sada nešto o rehabilitacijama.

— Moram na početku podvući da cenim Tempove demokratske pobude u ideji da se rehabilituju njegovi i moji nekadašnji partijski drugovi i saborci Ranković Aleksandar i Đilas Milovan — naglašava Crvenkovski. — Ne zaboravljam ni za momenat da smo svojevremeno (naročito posle njihovog odstranjivanja iz SKJ) dali svoj „revolucionarni“ doprinos njihovom „brisanju“ iz istorije, naravno, svako prema težini u strukturi i hijerarhiji političke moći u Jugoslaviji (a u toj hijerarhiji moći, mora se ipak priznati, da je Tempo bio u oba slučaja bliži njenom olimpijskom vrhu, bez obzira što sam ja u slučaju Rankovića bio predsednik partijske Komisije koja je ispitivala deformacije u službi državne bezbednosti). Ovde se međutim ne radi o mojoj ili njegovoj odgovornosti za sudbinu ova dva veoma značajna čoveka naše revolucije, jer smo obojica delovali u okviru jednog sistema (za čije je konstituisanje ne mali doprinos i samog Đilasa, a mnogo veći Rankovića), koji je, volens-nolens, bitno određivao i ograničavao naše ponašanje, čime naravno ne želim postaviti i granice svoje sopstvene odgovornosti, kako in concreto, tako i za sam sistem u njegovoj sveukupnosti. Ali ako smo, makar i posle 20-30 godina, na osnovu istorijske prakse, došli do saznanja i o suštini sistema, koji smo i svojim sopstvenim inicijativama stvarali, naša je moralna obaveza da se sa tim saznanjima otvoreno suočimo.

___ Samo što „zahtev“ za rehabilitacijom dvojice Tempo sužava na pitanje jesu li oni, ili nisu, pogrešili sa gledišta partijske politike. Ako nisu, treba ih danas rehabilitovati. Nije reč ovde samo o tome što ovakvo sužavanje problema izaziva podozrenja i sumnje u njegovu suštinsku dobronamernost, jer i oni koji će danas odlučivati o rehabilitacijama mogu da „pogreše“, nego o jednom daleko kardinalnijem pitanju odnosa građanin-država, građanin-partija, što je sublimirano u paradigmama „pravna država“ ili „partijska država“. Ne verujem da Tempo i danas, bar nominalno, stoji na principu „partijske države“ kao naše jedine istorijske mogućnosti, sudbine i perspektive. Ako sam u pravu, ako je Tempo bar nominalno prevazišao sopstvene zablude, a ja sam, čini mi se to u velikoj meri uspeo da ostvarim, onda bi se Tempo zalagao ne samo za rehabilitaciju ovog ili onog pojedinca, nego pre svega iiznad svega za „rehabilitaciju“ principa „pravne države”, ukoliko je on na ovim balkanskim prostoria 00 Svoj O 0ON Rod;akO [e adio PDIPEOV IRUKOTAČIJN! kao jedne opštecivilizacijske te-

; znači za potpunu jednakost svih građana pred zako: i ji iti

RO SI MAN j g prei nom bez obzira na njihova politička,

. Razume se, pravna i demokratska država podrazumeva slobodu, pravo i nezavisnost istorijske i drugih društvenih nauka, da istražuju događaje i sudbine ličnosti iz la daljei bliže prošlosti političke istorije posebno. U tim će okvirima one svakako postepeno doći do svih relevantnih objektivnih činjenica koje će doprineti razjašnjavanju svih okolnosti u kojima su se odigrali i slučajevi Aleksandar Ranković i Milovan Đilas, kao i svi drugi, od značaja za istoriju i politiku. Pravna država i demokratsko društvo nemaju velikih šansi ako su istorijske zablude i mistifikacije njihova izlazna osnova. Ali neće se onda raditi samo o aan Rankovića i Đilasa, i drugih političkih „grešnika“, nego o rehabilitaciji istorijske istine, ne samo u konkretnoj varijanti, nego kao metoda i principa kreta-

nja višim civilizacijskim normama i perspektivama — zakljućuj i ji j ii ovan Digapi NIKOL p ljučuje Crvenkovski u tekstu koji je dao na-