Борба, 20. 05. 1989., стр. 8

20-21. maj 1989. strana

—— II cos IVI II — NEDELJNA BORBA 8

SVET

FBI i dvanaestogodišnjak

Jedna „čedna“ špijunska priča

li — kako je Jan Gleson, osnovac iz Indijane (SAD), zbog jednog školskog zadatka dospeo na listu osumnjičenih za bavljenje komunisličkom

Vladimir Matović

U sve obimnijim tomovima špijunskih storija, ispisanih i onih filmskih, najnovi., ja, i po mnogo čemu najneverovatnija, jeste ova koju ćemo vam ispričati. A njena neobičnost počinje, pre svega, sa čnjenicom što je glavni junak naše špijunske priče — dvanaestogodišnjak. |

Pošto se sve događa u nama dalekom Ligonijeru, država Indijana, SAD — priču, ćemo vam sažeto preneti onako kako su je publikovali pojedini američki listovi, pozivajući se na domaću agenciju Asošited

res: | E — Porodicu Gleson, u mirnom pradiću Ligonijeru, posetio je agent Federalnog ·istražnog biroa, najstarije američke političke policije. Prema izjavi oca porodice Džima, a kako je navedeno u američkim novinama, agent FBI je u dva navrata tražio razgovore sa njegovim dvanaestogodišnjim sinom Janom Glesonom. Zaprepašćenje oca Džima postalo je još veće kada je saznao da su u razgovoru agenta s njego: vim sinom spominjane „vojne tajne“ i potreba da se one „zaštite kako ne bi dospele u komunističke ruke“.

propaganaom

Ubrzo je agent FBI saopštio ocu Džimu da će Federalni biro otvoriti dosije o Janu Glesonu. Dozvolio je sebi da ocu oda samo najneophodnije obrazloženje: dečak se bavio nedozvoljenim aktivnostima u vanškolskom vremenu. Sve je, istina, Vezano za školu i dečak je „ispitivan zbog školskog zadatka“. Agent FBI zatražio je još i od porodice Gleson objašnjenje: „Zašto je Jan kontaktirao sa Ambasadom SFRJ u Vašingtonu?“

Osumnjičena vanškolska aktivnost dvanaestogodišnjeg Jana ubrzo je nešto razložnije „obelodanjena“:

Jan Gleson je, kao učenik šestog razreda osnovne škole („West Noble Middle School“) u Ligonijeru, u okviru školskog programa, dobio zadatak da napiše temu o Jugoslaviii. Na sugestiju svog nastavni-

ka, dečak se obratio pismom Ambasadi SFRJ u Vašingtonu i zamolio da mu pošalju odgovarajuće, najnovije materijale i informacije o Jugoslaviji. ı

U novinama je citirana i izjava Janovog nastavnika: Ovakav način kontaktiranja sa stranim diplomatskim predstavništvima u SAD je inače, uobičajena praksa đaka kada u okviru programa izučavaju strane zemlje. Naš nesrećni junak Jan je uz pismo priložio još i jedan US dolar, kako bi eventualno dobio protivvrednost u jugoslovenskim novčanicama, da bi što ilustrativnije prezentirao svoj rad.

— Na pismo Jan Gleson nije dobio nikakav odgovor. Umesto pisma — sledi nastavak priče u kojoj se sada, kao glavno lice, pojavljuje FBI, zapravo njegov agent.

Jugoslovenska ambasada u Vašingto-

FBI investigates

fagocurro piit23

.* Lićualer, Ind, — A 0 OMATĆıĆ poi who nghed the

betey {cr comc Inf. vac, i

report gut OPE BN iihta for. kut none” ————Could us ', J

—-

; tpve

eee THE INDIANAPOLIS MIRC aj i 0. M Nega 'MUB""7 te to Yugoslav Emb

*6 the first i

i JU Lt 0 LL

PRINCIPI I PRAKSA: Naslov članka u listu „Indijanapolis star“

nu saznala je za čitav slučaj od novinara „Indianapolis stara“, D. Karpentera, koji se interesovao za nove momente i pojedinosti. Iščitani su i novinski napisi pa je doneta odluka da se Janu Glesonu, posle svega odgovori, zapravo — piše.

U našoj ambasadi u Vašingtonu, i 0stalim zvaničnim institucijama koje bi po prirodi posla trebalo da o celom ovom slučaju imaju i svoj stav, naišli smo na neskriveno neraspoloženje da se o jednom ovako mučnom događaju opširnije raspravlja. Uprkos tome, uspeli smo da saznamo za sadržinu pisma koju je Ambasada SFRJ napisala Janu Glesonu, a koja ot-

prilike glasi:

Janovo pismo „verovatno se — zagubilo“. I pored toga, jugoslovenska Ambasada dostavlja đaku Janu, za njegov školski zadatak, sve tražene informacije. Uključujući i nekoliko naših novčanica, vraćajući mu i njegov „zagubljeni“ dolar. Izra-

žena je i nada da Jan i njegovi drugovi neće izgubiti entuzijazam za izučavanje drugih zemalja i različitih kultura. Naglašeno je, zatim da je prema sopstvenom iskustvu — uključujući i boravak u SAD — učenje o drugim narodima i upoznavanje sveta jedno od najuzbudljivijih i najzahvalnijih iskustava za svakog čoveka. Isto tako, ukazano je i na prijateljske odnose i saradnju — uključujući vojnu — između SFRJ i SAD. Ovu čudnu špijunsku priču naslovili smo kao najčedniju misleći pri tome, razumljivo, samo na njenog junaka, đaka Jana Glesona. Priča nema svog kraja i verujemo da bi njen pravi hepiend bio ukoliko bi dečak Jan, i njegovi najbliži, što pre i bezbolnije zacelili sve što su im dosad nepojmiljivo priredili agenti američke političke policije.

Najčudnija ili najčednija špijunska priča o FBI i dvanaestogodišnjaku iz Indijane

Wzrymc ment 6h Uć

ra 966 lev're do 0: (be reć:hara

može se sagledavati iz najrazličitijih uglo. va i navodi na zaključivanja i naravouče. nija. Odustaćemo ovoga puta i prepustiti svako zaključivanje našim čitaocima. Tim pre što su jugoslovenski građani u moguć. nosti da se najsvestranije i najslobodnije informišu o svetu u kome žive, o svim zemljama, pa i o SAD. U tom pogledu mnogobrojne američke zvanične i nezva. nične institucije, kao i privatna lica, sva. kodnevno i bez bilo kakvih nama znanih prepreka obaveštavaju naše građane o svemu što, prema svom nahođenju, smat. raju značajnim, ili od interesa i intereso. vanja za jugoslovensku javnost.

Ne bi bilo dobro ako bi ovakve sluča. jeve i primere iz „američkog načina života“ prećutala ona američka glasila i njihovi komentatori koji su nam proteklih dana i nedelja i preglasno čitali lekcije o granicama prava i sloboda na nekim našim slučajevima i prostorima.

Diktator po zanimanju

Pozadina zbivanja u Panami

Sve šfo se poslednjih godina dešava u ovoj centralnoameričkoj zemlj direktno je vezano za šefa oružanih snaga, generala Antonija Manuela Noriegu, koji se od nekadašnjeg velikog američkog saveznika preivorio

Stanko Vladić

Moderna svetska politika zna malo primera takve i tolike moći jednog čoveka koji, formalno, nikada nije bio „broj 1“ u svojoj zemlji, kao što je poslednjih godina slučaj sa panamskim šefom oružanih snaga, Antoniom Manuelom Noriegom. od smrti predsednika Omara Torihosa u misterioznoj avionskoj nesreći 1981, sve konce panamske politike vuče najdirektnije Noriega, mada je u političkom životu zemlje prisutan i znatno duže ali mu je 15-tak godina trebalo da se popne na sam' vrh sa kojeg, očigledno, nema nameru da ode ni po koju cenu.

Poništenje izbora održanih 7. maja na kojima je, prema zvaničnoj verziji, pobedio kandidat Koalicije nacionalnog os-. lobođenja Karlos Duke, a prema tvrđenju opozicije trijumfovao, zapravo, njen čovek, Giljermo Endara koga je zdušno podržao i Vašington — izbacilo je još jednom u prvi plan trećeg čoveka, generala Norie-

u. Tvrdi, beskrupulozni „ombre fuerte“ snažni čovek) još jednom je ušao u OtvoOreni „klinč“ sa Amerikancima koji već skoro dve godine bezuspešno pokušavaju da ga se reše.

Slučaj Paname, ili tačnije rečeno, slučaj Noriega, prvo je ozbiljnije spoljnopolitičko iskušenje Džordža Buša, koji zasad dobija podršku i Kongresa i javnosti za poteze koje vuče (pre svega, slanje 2.000 „dodatnih) marinaca pod firmom zaštite interesa 40.000 američkih građana u Panami). Noriegino otvoreno suprotstavljanje, koje je čak preraslo i u izazivanje na koje „velika” Amerika nije navikla, pogotovu ne od „malih“, otvara ključno pitanje: šta dalje činiti sa neposlušnim, tvrdoglavim generalom? Vojna intervencija, koja još uvek nije isključena ali koja na listi mogućih varijanti ipak zauzima poslednje mesto, nije poželjna, a političko-ekonomski pritisak zasad se pokazuje nedovoljno efikasnim sredstvom.

Opasan čovek

Za Amerikance je, izgleda, najpovoljnija varijanta da posao umesto njih obavi neko drugi; recimo, panamski narod kome se sa tom porukom direktno obratio Džordž Buš, ili Organizacija, američkih država (OAD), koja najavljuje razne inicijative povodom zbivanja u Panami. Jedna od prvih biće, najverovatnije, raspisivanje novih izbora pod kontrolom OAD. Istov-

remeno, latinoamerički susedi počeli su,

ili najavljuju, svojevrsnu blokadu Paname. Venecuela je već povukla ambasadora a ne bi iznenadili slični potezi Perua, Paragvaja, Argentine, Kostarike, Salvadora i Hondurasa.

Kada se pročita samo deo biografije Antonia Manuela Noriege odmah postaje jasno kako je uspeo da se popne na vrh ali i nejasno kako je ipak moguće — pa makar to bilo i u panamskim, ili u širem smislu latinoameričkim uslovima — da takav čovek, i to iz senke, napravi svoju „imperiju poroka” u kojoj je jedino važeće

„pravilo da je dozvoljeno sve što donosi profit.

Kažu da Noriega nerado govori O SVOjim godinama, odnosno tvrdi da se predstavlja mlađim nego što stvarno jeste. Operiše se podatkom da je „pedesetih go-

· dina“, mada je, prema nekim izvorima, rođen 1934. kao vanbračno dete. Moguće je da je i ta činjenica, uz izrazito rošavo lice, uticala na formiranje njegovog karaktera i famu koja ga od rane mladosti prati kao „opasnog čoveka“.

Noriegin uspeh ka panamskom vojnom vrhu počeo je 1968. kada je omogućio sletanje Torihosu, koji je u međuvremenu

reuzeo vlast na čelu vojne hunte, u času da je pokušan državni udar dok je Torihos bio u inostranstvu. Pobuna je ugušena, a Noriega je postao potpukovnik i šef posebnog odeljenja Nacionalne garde gde mu je bio omogućen uvid u mnoge poverljive dokumente, od značajnih vojnih inormacija do uvida u krivične istrage, carinu i slično. Na tom mestu, radeći naravno najviše za sebe, veoma je koristio i Amerikancima, pa otuda ii objašnjenje o kasni-

„iem dugom tolerisanju njegovog ponaša-

nja.

j Torihosa je posle pogibije 1981. nasledio Ruben Dario Peredes, komandant oružanih snaga, a ovoga, naravno, Noriega. Na izborima 1984, Noriega je u poslednji čas rešio da podršku pruži Nikolasu Arditu Barleti koji je, jasno, dobio izbore, ali je godinu dana kasnije svrgnut jer je

u noprijate|ja broj 1. SAD

General Noriega naredio istragu povodom ubistva Uga Spadafora, opozicionog lidera.

Duga lista optužbi

A Spadaforo je bio prvi panamski političar koji se drznuo da javno kaže šta misli o Noriegi. Optužio ga je·:za trgovinu drogom i vezu sa šefovima narko-mafije iz Kolumbije. Upozorenja da ćuti nisu ga uplašila, ali je cena bila i žestoka i stravična: nađen je bez glave, upakovan u poštansku vreću sa oznakom američke pošte...

U međuvremenu, Noriega se prema zapadnim izvorima, „isticao“ brutalnostima i nastranostima raznih vrsta. Političke zatvorenike ili gerilce, tvrdi se, često je svojeručno kažnjavao, ili je nadgledao kako se izvršavaju njegova naređenja. Posto-

·je i glasovi o njegovoj „simpatiji“ za oba pola.

„Inače, Noriega je oženjen i u braku sa Felisidad Siero ima tri kćeri, takođe i jednog vanbračnog sina. U skandale „lične prirode“ spada svojevremeni obračun njezove žene sa jednom od njegovih ljubavnica zbog čega sadašnju metresu, kažu, čuvaju telohranitelji. Noriega se ne odvaja od pištolja a za slučaj kontakta „bliske vrste“ tu je znanje i zvanje nosioca crnog džudo-pojasa.

Noriegino bogatstvo ceni se u „kešu“ na blizu milijardu dolara. Nekretnine ima u čitavom svetu: apartman u Parizu, dvorac na jugu Francuske, posede u Španiji, u Japanu, Izraelu i, naravno, Panami. A kao šef oružanih snaga, zarađuje 40.000 dolara godišnje.“. ,

Moglo bi se reći da je general Noriega poslednje dve godine američki spoljni neprijatelj br. 1. SAD su čak u Tampi (Florida) otvorile i sudski proces protiv njega, uz optužbu da je primio 4,6 miliona dolara za prebacivanje najmanje 2.000 kilograma kokaina iz Kolumbije u Ameriku, kao i zbog prerade droge u samoj Panami, za šta je izgradio posebnu fabriku. Glavni svedok na suđenju bio je Hose Blandona, bivši američki konzul u Njujorku, čovek koji nesumnjivo mnogo zna.

Noriega se, međutim, ne uzbuđuje mnogo. Tera po svome, kao da u rukavu čuva poslednji, najjači adut. Pretpostavlja se da je kao šef obaveštajne službe sarađi-

enerali lako broje rublje...

Sovjetska armija i perestrojka

Dragan Vukčević

Svi, manje-više, u Sovjetskom Savezu znaju „spoljne probleme“ svoje armije. Zato najnovije vijesti o povlačenju sovjetskih trupa iz Mongolije i Čehoslovačke nikoga nijesu iznenadile. Naprotiv, bilo bi iznenađenje da to ovih dana nije urađeno, jer se inače očekivalo da će Gorbačov na dobro-

* došlicn u Pekingu odgovoriti vraćanjem

svojih trupa kući sa kinesko-mongolske granice, koje on, doduše, tamo nije ni poslao. Ali, gotovo svaka vijest u nearmijskoj, pa i armijskoj štampi o armijskim „problemima iznutra“ predstavlja svojevrsno iznenađenje. Nekad toliko veliko da se poluglasno govori o „suludosti“ autora „neuobičajenih vijesti“. Na primjer, potpukovnik V. Medvedev je napisao „civilnom“ listu: „U zemlji se sprovodi perestrojka, a naši generali se nijesu privikli da ekonomišu državnim novcem. Od toga mi je muka.“

Sta je natjeralo 44-godišnjeg potpukovnika da se javno obrati svojim generalima? Medvedev kaže da je njegova tenkovska jedinica pred rasformiranjem i umjesto da je pripremljena za to, odjednom je nekome palo na um da je uključi u masovnu vježbu. Koliko je ljudi više dana „oslobođeno“ rada u privredi, koliko je miliona rubalja potrošeno? — postavlja pitanja nekome Medvedev i napominje da se niko nije usudio da preuzme odgovornost i otkaže vježbu, jer su već bili pozvani inostrani vojni posmatrači. A šta još ima da se pokaže Amerikancima?

Imitacija a ne obuka · ·'

Evo još jednog „problema iznutra“: svake godine kaže dalje potpukovnik Medvedev, organizuje se obuka rezervnih oficira, koja se pretvara u „imitaciju vojne nastave“. Neki zborovi oficira-rezervista

R. Luri | nemaju ni udžbenika ni materijala, nema-

vao sa poznatim Oliverom Nortom koji upravo čeka presudu za „Iran-gejt“. A Nort je, zna se, radio po uputstvima admirala Džona Poindekstera koji, opet, nije sam odlučivao, pa trag vodi ka Beloj kuĆi.: Noriega je svoju moć još jednom potvrdio prošlog februara kada je — samo osam sati posle odluke predsednika Delvaljea da njega, Noriegu, smeni sa mesta šefa armijskih snaga — uspeo da Zakonodavna skupština smeni Delvaljea i izrazi „punu podršku“ komandantu snaga bezbednosti zemlje“, to jest njemu. Delvalje je ubrzo, iz jedne američke baze, otišao sa porodicom u SAD, gde se utešio dobivši na raspolaganje 61 milion dolara panamskog novca u američkim bankama. Te pare bile su „zamrznute“ posle sukoba sa Noriegom, ali su odmrznute za Delvaljea koji je smatran legitimnim predsednikom zemlje.

Amerikancima je Noriepga počeo da smeta kada je u svojoj pohlepnosti za novcem zaboravio na sve ideološke, političke i bilo kakve razlike. Postao je beskrupu-

ju ni prostorija ni školovanih rukovodilaca nastave. U stvari, obuka se odvija ovako: oko 70 ili više ljudi dođe u kasarnu, posjedaju ih na klupice i neki od poručnika im održi predavanje. Poslije toga neko, ako želi, postavi pitanje i — razlaz. Potpukovnik Medvedev, koji već osam godina ne napreduje niti nazaduje, predlaže obuku rezervista na kursevima „Pucanj“, ili pri vojnim akademijama, jer tamo „znanja ima“.

] Niko, vjerovatno, nije ni sumnjao da će sovjetsku armiju posljednju u društvu zahvatiti perestrojka. Kapetan S. Stulov kaže da armejce „iznutra“ perestrojka još nije dotakla, ali ima oficira koji mu odgovaraju jednostavno: kad bi bilo tako, ti ne bi imao priliku da objaviš pismo sa takvom ocjenom!

. Polemički tonovi o armijskim problemima „iznutra“, kako se to već kaže, nijesu rijetki, pa i kapetan Stulov odgovara

lozni biznismen, prodajući sve što se mog- '| svojim oponentima ovako: „Poslije ovog

lo prodati; najviše, naravno, ono najtraženije — drogu i oružje. A partnere nije birao: među njima su, navodno, i sandinisti i „kontraši“ u Nikaragvi, i gerilci u Salvadoru. Kažu da je svoje usluge stavio na raspolaganje Sovjetima i Kubanćima, a već pomenuti Blandon tvrdi da je 1984. bio prisutan u Havani Norieginom sastanku sa Kastrom.

pisma, ako jednom bude objavljeno, postaraće se da me 'sjednu' kao što su to uspješno uradili i prije dvije godine.“

Radi boljeg razumijevanja sovjetskih procesa „glasnosti“, treba reći da su ove riječi zabilježene u nedjeljniku „Aganjok“ koji je po otvorenosti još uvijek makar ko-

Na sve optužbe Norijega odgovara da | rak ispred listova sličnog žanra u Sovjet-

je reč o zaveri koja ima za cilj reviziju ugovora koji su 1977. potpisali Omar Torihos i Džimi Karter i kojim 31. decembra 1999, Panamski kanal definitivno i trajno treba

.da pripadne Panami. Igrom slučaja, upra-

vo je Džimi Karter ovih dana bio u Pana-

skom Savezu. Otuda i ovakve konstatacije u koje, bar u ovom trenutku, ne bi trebalo sumnjati: „Perestrojka i glasnost još uvijek mnogo smetaju onima kojima je bilo udobnije bez njih u prošlosti. Istina, oni i

mi na čelu američke posmatračke grupe\| danas na riječima ulaze u avangardu pe-

na izborima. Njegova ocena bila je vrlo jasna: „Noriega prevarama lišava vlastiti narod njegovih legitimnih prava“.

I za kraj priče o zbivanjima u Panami i oko nje citat parole koja je, kažu, okačena na vrata kabineta samouverenog diktatora: „Ako vam se neprijatelj predao, to znači da nije uspeo da vas ubije“.

Da li će se Antonio Manuel Noriega uskoro ipak predati?

restrojke i glasnosti,“

Sudeći prema pismima oficira „civilnoj" štampi, glasnost u vojni život nije prodrla ili, kaže Stulov, tako bar pokazuju okružni i drugi mnogotiražni vojni listovi koji su jednoobrazni i sivi. Kapetan Stulov je novinar i pripada Sjevernoj armijskoj grupi, radi više od 10 godina, gotovo toli-

Sudeći prema pismima nekih oficira „civilnoj“ štampi, glasnost još nije

prodrla u vojni Život, što potvrđuje očekivanja da će sovjetskom drušivu zahvalili proces prestrojavanja

Dmitrij Jazov, sovjetski ministar odbrane

ko je član partije, bio je član komiteta Komsomola.

_ Samo prije četiri godine bila je senzacija kad su vojne vlasti „pred partijom“ (na plenumu CK KPSS) priznale da sve manje mladih ljudi želi da ide u vojne škole i da „neki mladići“ odbijaju da nose oružje. Za te „probleme“ se znalo davno, oni postoje i u drugim zemljama, ali se u SSSR decenijama nije moglo prevaliti preko jezika da se boluje od istih bolesti kao u Americi. ;

TOVA 7 , Sie, „Bijeli* i „crni“ oficiri

Danas, međutim, govori se otvoreno da postoje „bijeli“ i „crni“ oficiri. Kapetan Nevmeržicki kaže da „bijeli“ rade u upravama i štabovima, da nemaju potčinjene vojnike da počinju rad u 9 sati, ručaju od 13-14 i u 18,30, a najradniji odlaze kući u 19 sati.

Oni drugi, „crni“ oficiri, poznati s tome što rade u trupi i što ih „bijeli“ tuže zbog „narušavanja pravila“. „Crni“ dolaze na posao u 7,00 iii 7,30, a neki i u 6,00, oni nemaju pauze za doručak i ručak — kući ne odlaze do 21 sat. Za to im se ne daju slobodni dani, a subotom imaju „privredno“ ili „školsko“ zanimanje u kasarni.

Pored pitanja — ima li oficir pravo da stane u red za pomorandže, može li pričekati ženu pred njenim preduzećem kad izlazi s posla, treba li mu vikendica i sl? Javno je iskazana i ova „optužba“ grupe

oficira: neka visoki načelnici pošalju svoje ·

sinove da služe vojsku na Dalekom i / vojs} istok

u vojno-građevinskim odredima, pa ibdg neće biti optužbi da se našim pismima i PB NE kleveću sovjetske oružane sna- Šta je po srijedi?

- jedi? Kapetan Nevmeržicki iz Habarovska kaže da neki visoki ofici. ri, „sjedeći u Moskvi, gdje im je pri ruci bi-

armiju posledhju u

R. LURI

fe sa svježim viršlama, olako zaključuju da je svaka kritika laž i klevetanje“. ; Zanimljivo je objašnjenje zašto dol?

do toga. Više oficira javno tvrdi da 56 „mnjenje armijskih masa“ manje uvažava prilikom razmatranja zakonodavnih di kumenata koja se odnose na oružane 5n3 ge, nego svih drugih građana. U toku je If rada veoma važnih dokumenata za armlju, ali ona teče u tajnosti. Ta dokumenta, kaže kapetan Stulov, mogla su se priprč mati na demokratski način. . Vjerovatno nikad strana propaganda nije značajno uticala na pad interesovanja sovjetskih mladih ljudi za vojna zanim4: nja. Ali, inostrane „zle namjere“ su godinama bile u igri. Kapetan V. Dragun iz u! te kaže, međutim, da je „zbog čvrstć hijerarhije i sveopšte potčinjenosti u njenim okvirima“, došlo u proteklim decenijami do „erozije i deformacija“ u oružanim sn gama. Ali, ako se odnosi u armiji, ne Tači najući sistem komandovanja, budu gradili kao nekad, perestrojka neće uspjeti. Recimo, sada, u toku priprema terena

za prestrojavanje u oružanim snagama, prevladava stav da nakon završetka aki demije svaki oficir mora ostati u službi najmanje 10 godina. A zašto ne bi oficiT imao ista prava kao svaki sovjetski grada: nin? — pita javno kapetan Dragun i 5407 štava svoj stav da nakon akademije treb ostati u armijskoj službi najmanje trl naj više pet godina. Da li je to malo ili mn080 teško je odgovoriti, ali je sigurno da | „oduživanje“ stipendije sve do pen?!|Č, ka! Što je sada, predugo i za najveće zaljubljč nike u oružanu silu. i (8 Ipak, nakon svega, ne može se reći i:

se ništa ne događa sovjetskoj armiji „| nutra“, Međutim, možda to nije dov0!) da čovjek veže svoj život uz armiju 7 što. zna da je to — zauvijek. Vremena mijenjaju.