Борба, 19. 09. 1991., стр. 16

16 ČETVRTAK, 19. SEPTEMBAR 1991. GODINE

našoj posleratnoj folkloristici do sa-

da nije bilo obuhvatnog i temeljnog

dela posvećenog našim : narodnim bajkama. Knjiga Dragane Antonijević, Značenje srpskih bajki, predstavlja dugo i željno očekivano pionirsko i ujedno zrelo monografsko delo, koje na jedan muhltidisciplinaran način sagledava polivalentna i skrivena značenja mnogih od najlepših srpskih bajki. Zahvaljujući dobrom poznavanju i vladanju savremenim dostignućima semiologije, folkloristike, etnologije i psihologije, Dragana Antonijević nam je ubedljivo, na nov i svež način protumačila dobro poznate bajke poput Baš-čelika, Pepeljuge, Zmije mladoženje, Ćele i drugih. ıI odmah da kažemo, ovim svojim dubinskim objašnjenjima naših klasičnih bajki, ona ne samo da nije uništila užitak „naivnog“ doživljaja vilinskih priča, već naprotiv, obogatila je i produbila naše „čitanje“ najlepših priča usmene književnosti. Predmet ove knjige su srpske narodne bajke, tačnije one među njima u kojima se na umetnički način tematizuju problemi braka, porodice i porodičnih odnosa. Razmatrane bajke uzete su, sa dobrim razlozima, iz dve najbolje i najreprezentativnije zbirke narodnih priča, a to su: Vuka Karadžića, Srpske narodne pripovijetke (1853) i Veselina Čajkanovića, Srpske narodne pripovetke (1928). Antropološka i folkloristička strukturalna analiza smisla bajki izvedena je na dva plana: narativnom (razotkrivanje narativnih sekvenci i sintagmaiskih nizova, po ugledu na Propa, Gremasa; na primer: spajanje — razdvajanje, ugovori, provere itd.) i tematskom (istraživanje dubinskih semantičkih struktura, odnosno paradigmatska analiza temeljnih binarnih opozicija u bajkama, kao npr. biće-privid, istina-laž, daleko-blizu itd.).

U središnjem i najobimnijem delu knjige, autor razmatra tri klase srpskih narodnih bajki, koje nude odgovor na tri fundamentalna pitanja bračnih i porodičnih odnosa: Koga odabrati za partnera? (tajna posvećenosti); egzogamni ili endogamni brak? (uzorne devojčice) i kako rešavati bračne probleme? (u svetu vradžbina ili o ljubavi). U prvom ciklusu bajki o „dalekim princezama“ i „neuglednim brakovima“, analiziraju se odnosi između junaka, zmaja i princeze, kao i transformacije neuglednog, ružnog i Siromašnog pojedinca u vrednog, hrabrog i plemenitog junaka, na primerima sledećih bajki: Čarđak ni na nebu ni na zemlji, Baš-čelik, Ćela, Čovek od čeperka itd. U drugom ciklusu o „životu u pepelu“ problem incestuoznog izbora partnera analizira se na prime-

politikolpgija Mudrost naivnih

prica

srpskih bajki“, Etnografski institut SANU, Beograd, 1991.

rima Pepeljuge, Zle svekrve i bajke Car htio kćer da uzme. Najzad, u trećem, poslednjem ciklusu, u odeljcima „zabranjena odaja“ i „lepotica i zver“ istražuju se odnosi među supružnicima i fundamentalni ljudski problemi seksualnosti, ljubavi, greha i smrti na građi koju čine naše poznate i lepe bajke kao što su: Zlatna jabuka i devet paunica, Čudnovat zmaj i carev sin i Zmija-mladoženja. Najsažetije, zaključci istraživanja Dragane Antonijević o „unutrašnjoj istini bajke“ mogu se izložiti na dva nivoa: aksiološkom i kognitivnom. Atributi poželjnog i istinitog mogu se pripisati sledećim kategorijama: egzogamni brak, osobe visokog statusa i prostorno udaljene, bračna ljubav, vernost, plodnost u braku itd. Negativni atributi ne-

poželjnog i pogrešnog pripisuju se: statusno

niskim i prostorno bliskim osobama (marginalcima), infantilnoj i incestuoznoj ljubavi, polnoj nezrelosti i neplodnosti. Posebno mesto u bajkama zauzimaju kategorije obeležene kao prihvatljive ali tajne, a to su: moralno i društveno daleki „ne-ljudi“, vanbračbi odnosi, preljuba i bigamija, kao i htonska ića.

Najtemeljniji problemi koje bajke na umetnički način preispituju jesu: problemi zabrane i prestupa, pravila uspešne i poremećene komunikacije i aksiološki problemi. Bajka započinje kršenjem kosmičkih i socijalnih pravila, dovođenjem u pitanje OsnoOVnih ljudskih vrednosti, da bi na kraju trijumfom lepote, dobrote i pravde iskonski poredak bio vaspostavljen. Krajnja, metafizička poruka bajke jeste: ljubav je jedino toliko moćna da „nađe pravi put ka boljem i harmoničnijem životu“, zaključuje autor.

Monografija Značenje srpskih bajki daruje nam bogatstvo raznovrsnih analiza strukture i smisla domaćih bajki. Najveća vrednost ove knjige jeste u tome što se složene, mnogoznačne, i arhaične tvorevine Usmene književnosti kao što su bajke, analiziraju savremenim, preciznim i pouzdanim metodima koji doipiru do onih dubinskih semantičkih i psiholoških slojeva ovih naoko „naivnih“ priča. Dragana Antonijević je pokazala svojom pionirskom knjigom o našim bajkama, da ne samo uspešno vlada modernim folklorističkim, lingvističkim i dubinskopsihološkim metodima, već i da ume da se njima koristi na originalan način, o čemu najbolje svedoče njeni oštroumni zaključci i prodorne analize nekih od najtežih Dr u istraživanju srpskih narodnih

ajki. Žarko TREBJEŠANIN

ova knjiga Slavomira Gvozdenovi-

.ća, srpskog pesnika koji živi u Te-

mišvaru, svakako je dokaz da srpska kultura počinje da se bogati i na jedan nov način — kroz doprinos stvaralaca iz dijaspore. A knjiga Slaveinira Gvozdenovića, još od prvih stranica, pokazuje da je rezultat nastojanja da se pitanje sopstvenog identiteta i tematskog područje čvrsto povežu. Otuda nam se i čini da Gvozdenović, u dobrom broju pesama, teži da govori kao srpski pesnik koji se izdaleka vraća samim osnovama svoje nacionalne kulture i zbog toga su njegove pesme prošarane podacima koji ukazuju na dubinu i neposrednost njegove veze sa srpskom kulturom. Gotovo je sigurno da je to i bio razlog zbog kojeg je Gvozdenović neke pesme pretvorio u zapise sa pokloničkih poseta važnim mestima srpske istorije i kulture. Ali, to ne znači da je reč o pesniku koji iz svog zavičaja nije poneo jedan, upravo na nacionalnu kulturu čvrsto oslonjen, sistem vrednosti.

Kad pažljivo pročita Gvozdenovićevu knjigu, čitalac jasno oseća da pesnik nastoji da spoji ono što postoji u njegovim uspomćenama iz detinjstva, iz istorijske svesti formirane na zavičajnim predanjima i novootkriveni prostor celine srpskog duhovnog iskustva. Zbog toga se i nameće utisak da je Gvozdenović nastojao da pokaže u čemu su duboke veze između narodne kulture Srba u Rumuniji, čiji je on izdanak, i kulture Srba u Srbiji. Okolnost što pesnik te dve kulture doživljava kao dva lica iste stvari svakako je uticala i na njegovu potrebu da, govoreći o drvetu u pećkoj Patrijaršiji, kaže da su oko njega „i moje ispletene loze“, i da svakoj grani „čim dotakne svetu srpsku zemlju koren izraste“. Stoga se može reći da Gvozdenovićeva potreba da opeva svoja putovanja po Srbiji, da nam skreće pažnju na svoje kretnje kroz „praotački prostor“ uistinu jeste traženje jednog univerzalnijeg utočišta.

A da je pesnik zaista u prilici da traži utočište svedoče, doduše, retke ali nikako ne i manje značajne pesme u knjizi „Srpska molitva u Temišvaru“. Reč je, pre svega, o pesmama koje je pesnik đatirao da bi njihov sadržaj direktnije povezao sa važnim doga-

pred naletom

Slavomir Gvozdenović: „Srpska molitva u Temišvaru“, Svetovi, Novi Sad, 1991.

đajima i da bi pokazao kako jedna malena etnička zajednička u svim važnim događajima pronalazi razloge za strah i ne može a da se iznutra ne uznemiri. Zbog toga se može reći da je Slavomir Gvozdenović pesnik čiju poeziju, između svega ostalog, obeležava i snažno osećanje ljubavi prema svom narodu, njegovoj istoriji i kulturi. Najvećim delom Gvozdenović o toj ljubavi govori posredno, zaobilazno, ne želeći da svoj poetski govor svede na jednu dimenziju. O tome, možda bolje nego išta drugo, svedoče stihovi i otuda nije slučajno što mu se čini da „nadamnom moji preci bdiju“. Jednom reči, pesnik, koji se stavlja u ulogu posrednika između sveta svojih predaka i sveta u kome sam živi, gotovo da mora osećati strah pred neizvesnošću ne toliko svoje koliko nacionalne sudbine.

I ako dobar deo savremenih srpskih pesnika ne govori o onome o čemu Slavomir Gvozdenović govori sa autentičnom lirskom snagom, mora se reći da je to stoga što oni imaju drugačiju poziciju i što pesnik koji se

oglašava sa samog ruba prostiranja srpskog jezika i srpske kulture i ne može biti ništa drugo do pesnik Kojeg će opsedati ponajviše sudbina tog jezika i te kulture. Ali, mora se istaći, da Gvozdenović nije pesnik u čijoj poeziji, ma u kom vidu, ima starinskih tonova, već pesnik koji svoj govor gradi na sintezi modernih pesničkih iskustava i da njegova verbalna veština i alogičnost pojedinih sintagmi i stihova ukazuju, između ostalog, i na jednu zaista modernu tehniku komponovanja lirskog teksta.

Ono što će čitaoca ponajpre privući Gvozdenovićevoj poeziji je svakako pesnikova sposobnost da, kroz jednu osobenu upotrebu verbalnog materijala, ostvari zaista neobične asocijativne prodore u dubine sopstvenog sećanja i da otuda u svoje stihove uvede slike koje uistinu snažno deluju. Pesnikovo unutarnje kretanje kroz zavičajnu Klisuru, njegovi pokušaji da, još jednom, proživi ono što je minulo, postaju izvor 17 којег до nas dolaze obrisi jednog čudnovatog sveta. A pošto je pesnikov cilj i bio da taj čudnovati, iščezli svet srpskih sela izvede pred naše oko, može se reći da je Gvozdenović dosegao svoj cilj i da su njegove pesme, u kojima je u prvi plan postavljen zavičajni pejzaž i ono što se u njemu nekad dešavalo, najbolje pesme u knjizi „Srpska molitva u Temišvaru“. Čak i u slučajevima kad uđe u jedan potpuno drugačije organizovani prostor i kad se u njemu sretne sa osobenom vrstom tragičnosti (poseta roditeljima pesnika Branka Miljkovića), Gvozdenović ume da pronađe način na koji će sve to povezati sa svetom iz zavičajnih uspomena.

Gradeći svoj lirski govor na nastojanju da spoji jedan bajkoliki svet iz uspomena i jedno, u svemu, ovovremeno osećanje zebnje, Slavomir Gvozdenović je postao pesnik sa zaista osobenim glasom u savremenoj srpskoj poeziji. Okolnost, pak, da je on svoju poeziju pretvorio i u neku vrstu mosta između užeg, zavičajnog i jednog univerzalnog utočišta svakako će mu omogućiti da ovu osobenost zadrži, ako mu već ne možepomoći da izbegne „blažene nalete smrti“. A dok ga ti naleti ne savladaju, slušaćemo njegove lirske molitve u Temišvaru.

Radivoje MIKIĆ

• • | i simbola! · Prikupio i sastavio Džems He! sarec“, Zagreb, 1991. + Koliko bismo bili u mogućnosti dg umetničkih dela prošlosti da nije rei51 Možda i srećnu. Neminovno se time” 51 bi otkrio jednu od svrha ovog dela! s! Marka Grčića, a i naše duhovne zabayd: ski i latinski klasici. | Prepoznavanje tema je, гуакако, ЈИ . da srodna dela imamo na okupu, pro janje i uočavanje nosećih poteza, da =D svoje tumačnice učini dostupne i čov7o: vo slikotvornost otkrije u spregama k“ e gućnost sagledavanja. Okolnost da pod riju ne sprečava našeg autora da jajtoi gozbu, ili makar uputu za gozbu. |

Istorija je Memoarska proza Galine Viš“ „Dečje novine“, Gornji Milan"

Samo naizgled postoji sličnost izn#= Rusije, Galine Višnjevske 1 Vere Davi:y? sio međ kremaljskim zidinama. Višnrž se otisnuli u izgnanstvo, — oduzeto/ 0 vlasti; stali su na stranu umetnika - Е Šostakovič, družili sa Andrejem Sah gao da piše neometano, kad je na nji mont, u SAD.

Nepatvorenom jednostavnošću il i raspadu vrednosti u svojoj domovinin! jev i Šostakovič, kad se Jevtušenko 11 · 'po- uočila autor Istorije jednog života plan iskače lik violiniste Rostropoviči trava njene poglede na sve što se tičebi i škrinju detalja.

Grana |!

Pregled haiku poezije u Jugo»: IR „Svitak“, Požega, 1991.

Miloš Crnjanski nije ni mogao pr:g poezije pokrenuti val haiku pevanjas|i va. Naprotiv. Pod uticajem tih prevov: tala zbirka Godišnja doba. Desanka => ku pesme pod naslovom Ozon zaviiv Macuo Bašoa, na prvom svetskom п učestvuje pedesetak naših pesnika, .: nama već izlazi časopis koji objavlju|i raždinu, a onda je tu ulogu preuzeo 9: uspela da je okupi haiđane i omogu3 menimo da je, prošle godine, na min dobio Darko Plažanin. |

Priređivač je hteo da okupi sve kav đu kojima ima i priznatih imena i Adam Puslojić, Veselko Vidović, Čeltis što reče Milijan Despotović pesnici Š i žive ovu poeziju i išću savršenstvo || c

Rasptu

Romansirana biografija Ret reprint, „Novo Delo“, Beogr -

Oko „svetog đavola“ kako je kalujli već lažidatuma i preterivanja, doči” Miler je nastojao da se oslobodi за 5 želeo da umanji skandaloznost i ne(i; u propasti carističke Rusije. :

Miler je bio svestan da ga prividtib kao biograf treba koliko može da Sti: i bruja skandala koji Su se izlegli iz x tom poslu bila i knjiga „Istina o Ras nog junaka. A opet, Miler пије пе" onog sjaja u rasulu u kom se zateka;s> sa roščićima Raspućin koji i danas! ? vošću i razularenom prirodom, kaGs