Борба, 19. 09. 1991., стр. 17

та

пје позни m Marko Grčić, „August Ce-

'ijemo teme ili razumemo značenje wnas vode umesno, na svoju ruku. zabaviti Kenet Klark u Uvodu da lela, koje se pojavljuje u prevodu sxad su u pitanju Biblija, iliti helen-

seduslova za uživanje i mogućnosti aičko sravnjivanje. Odnosno odvaiimo zaokreta. Hel se nije libio da »0go velikih obrazovanja, da uprayivnom, okljašćuju i prikraćuju mosarske teme imaju odveć dugu istoru meru i na svetlost dana iznese

e Zivota 'orevod Nede Nikolić Bobić, :91.

siarskih knjiga dve operske dive iz se kazivala sladak život što se zdem suprug Mstislav Rostropovič su bdržavljanstvo, — jer su išli uz nos

RAleksandar Solženjicin i Dimitrij ·

'ženjicin je u njihovom domu mo| torcida koja će ga odvesti u Ver-

“pretenciozno govori Višnjevska o sa kad su bili šibani jedan Prokofimlagivača do oštrogleda, što su le'sevodu Nede Nikolić Bobić. U prvi Bdno utiče i na G. Višnjevsku, izoši- makar stalo i u medaljone zgoda

maše

:iredio Milijan Despotović,

sla će njegova Antologija japanske »irostorima koji do danas ne jenjaУМШап Ток, и zaostavštini je Os| je ove godine objavila svoje hai1nkursu u Japanu, u čast majstora ii haiku pevanju, pre koju godinu, e preveo Vladimir Devide. Godime. Prvo je to bio „Haiku“ u Važege. Edicija koja nosi ime Bašoa :Bažu svoje majstorstvo stiha. Spom haiku konkursu prvu nagradu

sali u tom pesničkom obliku, те-

već pomenuta D. Maksimović, ić i, recimo, Eftim Kletnikov. Jer, ovu knjigu, a ima ih koja stotina, је

тепе | prevod Mihajla Dobrića,

:iazvao Raspućina, spleteno je odswačinjavano od svake ruke. Rene likan Raspućin, ali pri tom nije \jegovog života, kao i njegov udeo

оте odvesti u pogrešnu stranu, da Dkazljivog, a ne halabuke legende dio Raspućin. Od pomoći mu je u ije sastavila kćerka njegovog glavizazovima pustahijstva i orgija, goju životnu rolu jurodivi i svetac »znale duhove svojom neuhvatlji<= promućurnošću.

Priredio S. Lebedinski

značaju pojave prvih knjiga Kop-

Istonove Istorije filozofije kod nas

najbolje se može suditi navođenjem drugih priručnika ove vrste na našem jeziku. Potrebe na ovom polju su do sada uglavnom popunjavale Hegelove, Vindelbandova i Raslova istorija filozofije. Prvonavedena je zastarela, suviše doktrinarna i bez 19. i 20. veka, drugonavedena problemska i relativno oskudna u građi, a trećenavedena isuviše popularna. Koplstonov prikaz istorije filozofije ne pati od tih nedostataka.

Iako je pisana za potrebe katoličkih seminara ova Istorija filozofije danas spada u standardne priručnike za studije filozofije. Razlog za njenu popularnost na svetovnim univerzitetima je što prikaz istorije filozofije nije podređen svrsi (priručnik za crkvene које) na način koji bi ograničavao slobodu izražavanja i vernost prikazivanja pojedinih učenja. Kopiston, naravno, ima svoj način gledanja na stvari, ali on je srećno odabran, počiva na relativno skromnom skupu osnovnih uverenja koja su — što je posebno važno — prisutna u vrlo diskretnoj formi i uglavnom ne ometaju izlaganje.

Kada se kaže da je izbor pristupa srećan, onda tu mislim na njegov racionalizam. Tako će Koplston npr. reći, da iako ljudi nisu isključivo racionalna bića, njihova potreba za religioznim otkrovenjem ne može biti razlog za nevericu u moć ljudskog mišljenja. On zastupa jednu verziju tomističke filozofije, što u krajnjoj liniji znači aristotelizam. To otvara put skoro enciklopedijskom prikazu građe uz blagu racionalističku aromu.

Skup Kopistonovih čvrstih uverenja je relativno skroman i oslanja se na dva shvatanja: da postoji „večna filozofija“ i da je ta večna filozofija „tomizam u širem smislu“. Ta njegova uverenja ne ostavljaju toliko traga na izlaganjima ne samo stoga što autor nije nikakav dogmatičar, već i zbog načina izlaganja. KoplIston spada u autore koji imaju vanrednu sposobnost da se užive u neko

ČETVRTAK, 19. SEPTEMBAR 1991. GODINE 17

filozofija

aga 0 уеспој mudrosti

Frederik Koplston: „Istorija filozotije I — Grčka i Rim, preveo Slobodan Žunjić, II Srednjovekovna filozofija, preveo Jovan Babić, BIGZ, drugo izdanje, Beograd, 1991.

mišljenje i da ga potom svojim rečima i vrlo živo prikažu. Otuda su možda sledeće njegove reči mnogo važnije za razumevanje Onoga što hoće od bilo kakvih doktrinarnih uverenja: „Proniknuti u sistem bilo koga mislioca, potpuno razumeti ne samo reči i izraze kako oni stoje pred nama nego i nijansu značenja koju je autor hteo da prenese..., sagledati detalje sistema u njihovom odnosu prema celini, potpuno obuhvatiti nastanak i implikacije sistema, sve to nije posao od nekoliko trenutaka“.

_ Treba dodati da Koplstona krase i druge

prepiska

vrline, kao što su Jasnoća, postupnost, potpunost izlaganja, konciznost u izlaganju pojedinih učenja, preglednost, itd. U izlaganju nema egzaltacije i euforične kritike. Umesto toga, dominiraju odmerenost i izbalansiranost. Autor se u metodološkom smislu drži umereno racionalističkog izlaganja koje je relativno blisko zdravom razumu. On pokazuje izvesnu sklonost za istorijsko-logički sled ili povezanost pojedinih učenja, ali je ona takođe izražena u jednoj blagoj formi. Otuda ovaj prikaz istorije filozofije neće oduševiti kako one koji naginju literarno i retorički življem načinu razmišljanja, tako ni one koji naginju više analitičkom i formalnijem načinu razmišljanja. On će se, međutim, veoma svideti onima između i biće vrlo koristan onima koji delove istorije filozofije žele da apsolviraju sumarno, kako bi se koncentrisali na pojedina dela ili probleme. Izvesni nedostaci, kao što su nesrazmer u prostoru posvećenom pojedinim autorima, blago favorizovanje teizma i idealizma u odnosu recimo na realizam, nominalizam ili skepticizam, isticanje psihološko-biografskih a zapostavljanje istorijskih elemenata prikaza, su nedostaci od manjeg značaja u odnosu na kvalitete ove Istorije filozofije.

Zbog svojih kvaliteta i načina na koji je napisana Koplstonova Istorija filozofije je pogodna i za čitaoce kojima bavljenje filozofijom nije profesija. Otuda je možda razumno da izdavač posle ovoga objavi i džepno izdanje, kao što je to svojevremeno uradio jedan od američkih izdavača (Image Books), čime bi izdanje i cenom postalo pristupačnije čitaocima.

Na kraju se može reći da je početak objavljivanja KopIstonove 9-tomne Istorije filozofije, svakako jednog od najboljih i najviše korišćenih priručnika ove vrste, ujedno i početak do sada najznačajnijeg izdavačkog poduhvata na polju istorije filozofije kod nas.

Miroslav PROKOPIJEVIĆ

ZDOFDICI

Davni duhovni nemiri

Milan Kašanin — Sreten Marić:

„Prepiska dvojice mladića“,

„Matica srpska“, Novi Sad, 1991.

vakoj knjizi prepiske, čak i kada su u

pitanju znameniti sagovornici, oba-

vezno se pristupa s nekom dozom zebnje. Piše Dostojevski o idejama svojim, o onim koje će kasnije „ugraditi“ u svoju dijalektiku ljudskog i božanskog sveta, ali i o takvim pojedinostima koje su prosto rečeno, banalne. I general De Gol, zaokupljen duhovnim i fizičkim dimenzijama Evrope, ushićen Francuskom koja „stenje pod teretom slavne prošlosti“, pominje takve detalje da bi najbolje bilo da ih u prepisci i nema. Ne stoje drugačije stvari, naravno, ni s ovom prepiskom dvojice mladića — Kašanina i Marića inače ljudi koji su ostavili vidljiv trag u kulturi na ovim južnoslovenskim prostorima. I davni njihovi duhovni nemiri možda i ne bi bili danas zanimljivi svakom, osim književnim istoričarima. Međutim, stvari u ovoj prepisci ne stoje tako — ova dobra knji-

_ ga to potvrđuje.

Ne dotiče se ova prepiska samo „privatnog a ne javnog života“. Jek i odjek tih nemira je čitava — kod nas Još neobrađena — tema. Osim vremena, književnog miljea koji obuhvata četvrt stoleća, veoma važnih podataka o ljudima, knjigama i idejama, ova prepiska govori o duhovnom uglu u načinu viđenja intelektualnih kretanja, od naših prostora do Pariza. To je ugao jednog duhovnog prostora koji nije — niti može biti — tek istorijski omeđen. Obojica su bili uključeni u duhovna kretanja od kakvih smo, na žalost, čak i danas daleko. Stoga je ova prepiska važna ne samo svojom konkretnom „sadržinom“ već i posebno, pozivom i izazovom koji predstavljaju sami „junaci“ ove — još jednom ćemo reći — dobre knjige. Zato će se, verujemo, svaki čitalac — ako ništa drugo — ovde prisetitii drugih dela ovih „Junaka“. Setiće se čitalac i vratiće se onim razmišljanjima darovitog erudite Kašanina o „nauci i viteštvu“, o značenjima i smislu narodne epike jer, čak ni danas, mi nemamo eseje koji takvom širinom opservacije tretiraju pomenute teme. A to bi trebalo tako i biti jer danas, ovde i sada, u vrućici nacionalističke paranoje ima mnogo tobožnjih esejista koji — u pristupu takvim temama — izvode svoje političke tangente, za potrebe političkog trenutka, u ključu tipično neobavezujuće isprazne fraze. I danas Kašaninovo poznavanje Kročea te njegov prefinjeni sluh za Prusta mogu biti primer za ugledanje — a koliko u njegovoj ostavštini ima tragova, pa i materijalnih dokaza, za jedno poznavanje

recimo Šestova, o tome će tek biti reči. Mladići radoznalog duha i u ovoj prepisci govore o velikom filozofu, o Prustu — ali i o vremenu kada je bezmalo celokupna francuska inteligencija kobno inklinirala prema staljinizmu. To je već podatak dostojan pažnje. Šestova sam pročitao celog“, „opet čitam Šestova“ — javlja prijatelj prijatelju.

I već je to dovoljno da se vratimo Marićevim spisima Koje je objavila ista kuća godine 1979. koja i sada objavljuje knjigu ove prepiske.

Istina, još opčinjen tipičnim moralizmom, ali još više omamljen neodoljivom lektirom Šestova i Dostojevskog, Marić u svom eseju uspeva da čita velikog filozofa na jedan originalni način. Od njega će uzeti — to se jasno vidi — aforistički oblik iskaza, koji veliki filozof pozajmljuje od Ničea, ali ga neće čitati u racionalističkom ključu već po ćudljivim zakonima nekakve logike „naslućivanja“, upravo onakve kakvu i veliki filozof zagovara. Nije Marić u svom eseju, naravno, uočio sve dimenzije šestovljevske filozofije apsurda, nije pronikao u one razlike o kojima se kasnije Kami — poredeći sebe i Šestova — govoriti, ali je pronašao — to je izvesno — Jedan način čitanja spisa „antifilozofa“ koji u svojim delima rešava komplikovani problem odnosa između „istine za sve“ i istine same. Video je daroviti Marić, još onda, idući za Šestovom da F. M. DostoJevski govori jednim glasom kada tvrdi da je duša besmrtna a sasvim drugim i drugačijim glasom kada odgovara sebi i drugima koji mu traže dokaze za besmrtnost duše. Osetio je — dodajmo o ovoj prilici samo još to da se knjige pišu da bi se nešto kazalo, ali i da bi se mnogo toga prećutalo. Idući za Šestovom Marić je video jasno onaj kraljevski put razuma, ali i puteve i bespuća ljudske misli koja hoda uvek negde između Hegela i biblijskog Jova — izveo je zaključak kakav će kasnije izvoditi i Česlav Miloš, o očajanju kao izvoru saznanja. A o tim problemima i u ovoj prepisci ima mnogo tragova koje treba umeti naći.

A prepiska osvaja i jednom kolokvijalnom frazom, toplom i lirski ponesenom, koja nam otkriva očarane putnike između milih gradića na vojvođanskoj ravnici i onog čarobno lepog mesta na Seni, nedaleko od Pariza kakvo je Fontenay-aux-Roses čije ime se pažljivo ispisuje u zaglavu u svakom pismu. Jer ovi davni duhovni nemiri su i naši — današnji.

Mirko DJORDJEVIĆ

NV 2 0 Cišcenje 0 00 iluzija „Moveast“, International Film Quaterly, Budapest, 1991.

lučaj sa istočnoevropskim kinematogra

fijama kojima se bavi zbornik „Maovest“

do nekle je specifičan. Teret ideologiza -

cije koji se najčešće vezuje uz filmove nastale u soci jalizmu apsorbovao je mogu ćnost kritičke procene prema kojoj bi u ce ntru pažnje bio sam medij filma.

Istočnoevropske kinematografije svoj legitimitet su sticale u zavisnosti od izražene netrpeljivosti prema matičnom režimu. Na osnovu tih zaključaka u drugoj polovini pedesetih (Poljska i Mađarska) i tokom šezdesetih (Čehoslovačka i Jugoslavija) formirana je vertikalna hijerarhija filmskih sudova koJa je, nakon manje ili više bolne institucionalizacije, zapretila „zamrzavanjem istorije“. Koliko je ta pojava snažna najbolje svedoči dugovečnost socijalističkog esteticizma koji je preživeo mnoge promene u istočnoevropskim sistemima.

Mogućnost za drugačije interpretacije dotičnih kinematografija bila je znatno umanjena, jer su kao vrednost isključivo apostrofirani epigoni koji su se pokoravali hijerarhiji. Namera priređivača zbornika „Moaveast“ je da na višem nivou, međunarodnim prilozima istočnoevropskih filmskih teoretičara i kritičara, ukaže na njihovu naraslu samosvest, na tumačenje „iznutra“, da sami raščiste svoje iluzije. Nabrajanje tekstova izašlih u ovoj publikaciji izgrađenoj na prilazima prozvanih filmskih institucija (Jugoslovensku kinoteku predstavlja tekst Nebojše Pajkića o filmu Mihajla Al. Popovića „Sa verom u boga“) ukazalo bi na želju za formiranjem istorije istočnoevropskog filma koja se ne bi održavala isključivo proizvodnjom i gajenjem ekscesa.

Ideja o stalnom ispisivanju novih filmskih istorija postala je potreba a samim tim i konvencija, ali u slučaju istočnoevropskih kinematografija taj poriv ima puno opravdanja. U tome se krije i čar ovih istraživanja, jer nepoznate filmske teritorije pružaju mogućnost za dolazak do nadrečenog i nerečenog a željenog. -

Saša RADOJEVIC