Борба, 17. 10. 1991., стр. 10
10 __ЧЕТВРТАК 17. ОКТОБАР 1991. ГОДИНЕ
__IVIOGRABHIA
гледишта:НнЕСПОРАЗУМИ ОКО БУДУЋЕ. СРПСКЕ ХИМНЕ: „БОЖЕ ПРАВДЕ“ ИЛИ „МАРШ НА ДРИНУ“ (2)
Накалемљивањем текста на инструментални марш, интегрално ауторско дело Станислава Биничког претворено је у дело друге музичке врсте чиме су повређена ауторска морална права Ф Разлог неприхватања старе српске химне „Боже правде“
од владајуће странке не лежи у неприхватању изузетних ква- |
литета ове песме, већ у разлозима сасвим друге врсте
Пише: Војислав — Воки Костић
Верујем да је већина народних посланика „Марш на Дрину“, са вокалним деоницама, први пут чула у скупштинској дворани. Своје изненађење и збуњеност, неуверљивости ове композиције приписали су заиста недопустиво лошим техничким условима. Међутим, под истим условима је изведена и песма „Боже правде“, која је зазвучала импресивније, јер се ради о аутентично интегрално компонованој свечаној песми. Иоле образованији музичар могао је у првој композицији да уочи неразумљивост и незграпност деоница, јер се ради о инструменталном маршу, а не о песми.
„Па зар аутор српске химне да буде Словенац2“ — изговори један од господе народних посланика! Можда већини господе, народних посланика, није знано да је Словенац Даворин јенко непрекидно живео и радио 35 година у Панчеву и Београду и да се сматра утемељивачем српске уметничке музике. Заштита ауторских права
Често је истицана тврдња да је, по Закону о ау-
торском праву, недопустиво да се и „зарез измени“
као и да су морална ауторска права неприкосновена и трајна. У нас заштита материјалних ауторских права траје 50 година од смрти аутора, а брига о моралним ауторским правима, као трајним правима, после 50 година поверава се врхунским културним установама (Академија наука и уметности). У целом свету је брига о неповредивости ауторских моралних права предвиђена из разлога да не би неки неуки и похлепан наследник (таквих примера има у историји заштите ауторских права) из материјалне користи допустио безочно касапљење ауторског дела свога претка.
У случају Јована Ђорђевића, аутора текста „Боже правде“, од његове смрти је. прошла 91 година, те бригу о повреди моралних права треба да воде управо ствараоци-академици, који су и предложили замену једне речи. Чак и Бернска конвенција овакво минимално прилагођавање не сматра угрожавањем ауторских моралних права, које подразумева скрнављење ауторског дела.
Према томе, ако се говори о повреди ауторских моралних права у предложеним композицијама, онда се првенствено може говорити о повреди моралних права, накалемљивањем текста на инструментални марш. Без обзира и на евентуално постојање сагласности наследника, ипак се тиме интегрално ауторско дело Станислава Биничког претворило у дело друге музичке врсте. Сматрајући исто овакво деловање као повреду ауторских моралних права, седамдесетих година је покренут поступак и формирана стручна комисија за утврђивање повреде моралних ауторских права композитора Стевана Христића. Наиме, приликом обнове његовог чувеног балета „Охридска легенда“, кореограф је као балетску нумеру унео Христићев виолински концерт. Комисија је стала на становиште да је тиме учињена двострука повреда моралних права. Прво је у балет „Охридска легенда“ унето друго ауторско дело, а друго, виолински концерт, као инструментално концертно дело, пре-
творен је у балетску нумеру, односно у дело друге |
музичке врсте. Чак се овде радило о ауторским делима истог аутора, што у случају „Марша на Дрину“ није, јер се инструменталном маршу додао текст другог аутора.
За четири месеца (15. 02. 1992. године) навршава се 50 година од смрти Станислава Биничког и тога дана бригу о моралним ауторским правима над његовим делима преузима Законом предвиђена институција, која ће, надам се своје право и ко-
„БОЖЕ ПРАВДЕ“ У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ: Посланици опозиције у време пробног емитовања (стоје)
(Снимио: Б. Пантелић)
ристити.
„Марш на Дрину“ са додатним текстом је (пре двадесетак година) доживео и такву деградацију, да је уступљен Шведској за извођење у форми забавне рок-песме, па је у овој верзији снимљен и на плочи.
Познавајући стваралаштво Станислава Биничког дубоко сам уверен да би он сам био најжешћи противник оваквих неуспелих верзија величанственог борбеног марша.
До дана данашњег нисам чуо, ни јавно ни приватно, мишљење музичких стваралаца да се „Марш на Дрину“ изводи као свечана песма. Насупрот томе, многе моје колеге, као народни посланици, чланови комисије, учесници у расправи, написима и писменим предлозима, као позвани стручњаци и познаваоци музике, предлажу да се за химну Републике Србије потврди стара српска химна „Боже правде“.
Химну треба певати ·
Једно сам дубоко уверен. Разлог неприхватања
старе српске химне „Боже правде“ од владајуће
странке не лежи у неприхватању изузетних квалитета ове песме, већ у разлозима сасвим друге врсте, у које нећу да улазим. Као потврда овог мог запажања нека послужи наступ господина народног посланика, председника скупштинског Одбора за културу и информисање (А. Исаковић). Излажући свој став о симболима, господин народни посланик се уздржао да процени предлог за химну, сматрајући себе „некомпетентним“ и препуштајући да се о томе изјасне стручњаци. Поштено и правично. Врхунски познаваоци, академици из музичке области су се изјаснили за свечану пес-
_ му „Боже правде“. Али (увек неко — али) господин народни посланик, и сам академик, упркос _
мишљењу меродавних стручњака, опредељује се за став своје политичке партије (СПС) и са 140 посланика, поштујући партијску дисциплину, гласају за „Марш на Дрину“! Да ли је то поштено и правичHO? Председник Народне Скупштине на истом драматичном заседању образлаже да ће се са два предлога за химну ићи на „предреферендум“, а лист „Политика“ обавештава своје читаоце да „престаје са објављивањем погледа и мишљења о
· симболима Србије док се народ не изјасни на ре-
ферендуму“. Претпостављам да је објављивање ове обзнане, у ствари страх главног и одговорног уредника (народни посланик, члан СПО), да се грађани поново написима не залажу за свечану песму „Боже правде“, због чега би он могао опет да добија
„пацке), као што их је 0 примао док је „певао“ „Марш на Дрину“!
И на крају. Свима је јасно да химну треба певати. Химна мора да има узбудљиву и надахнуту музику. Али, ако се приликом усвајања химне не буде водило рачуна о овим начелима, само ћемо нотврдити наш менталитет нетрпељивости, политикантску нетолерантност и традиционално устаљени накарадни поступак одлучивања о значајним питањима за нормалан развитак наше заједнице.
БОРБА
ЈУГОСЛАВИЈА ИЗМЕЂУ ПРАВНОГ И ФАКТИЧ-
КОГ (НЕПОСТОЈАЊА
Крај
привремен.
СТИ
Пошто сјутра истиче рок неким од бит-
них привремених мјера из области фи- ·
нансија и кредитно-монетарне политике, на којима је ове године федерација како тако функционисала јединствено, бар
„де јуре“,
поставља се питање хоће ли
земља прексјутра и Opa Uto правно
престати да постоји
За данас је у Скупштини Југославије заказана заједничка сједница три одбора Вијећа република и покрајина — за кредитно-монетарни систем, за финансије и за економске односе с иностранством. Поуздано се, додуше, не зна ни ко ће на ова засиједања доћи, ни ко ће себе или другога сматрати легитимним за одлучивање. Претпоставља се, међутим, да би представници савезне владе, Народне банке и СДК Југославије, заједно са делегатима као одлучиоцима, морали да кажу како да од прексјутра у земљи Југославији (или земљама- бивше Југославије, све-
|- једно) не завлада тотално-хао-
тични монетарно-финансиј-
ски систем односно његов ап- |
солутни распад са катастрофалним посљедицама за све још међусобно и непоубијане грађане, народе и народности.
Апиби за некоректност
„Најављено је наиме, да би на сједници требало разговарати (и евентуално одлучити) како да се „остатак“ земље заштити од. дар-мара који је изазвала (и који ће још тек изазвати) једнострана одлука Словеније да штампа сопствену националну валуту, а без да 20' милијарди више „неважећих“ динара, из трезора НБ и других банака Словеније, врати у заједничку југословенску касу. Није међутим ни приближно извјесно на који начин би то НБЈ (или било ко други могао учинити. Не само што је Словенце немогуће натјерати на послушност, већ и што је та иста НБЈ, упркос препорукама савезне владе, њихи Хрвате још прије неколико мјесеци, сама искључила из јединственог монетарног система земље, чиме они данас могу да машу као алибијем за своје некоректне финансијске и остале толарско-динарске подвале осталим дијеловима Југославије.
има ли излаза
Даље; списак једностраних законских аката којима су све (а не само неке) републике и покрајине, чак и формално-правно „разбуцале“ федерацију и ставиле ван снаге заједничке савезне законе и прописе поприлично је дугачак. Таквих аката досад је најмање озакоњено у Босни и Херцеговини и Војводини. Свега по један. Словенија их, пак, има 11, а Хрватска 12.
У Македонији таквих једностраних прописа којима се
суштински савезни прописи анулирају има пет. Али их имају доста и они који се стално, ко бајаги, залажу за федерацију и позивају све на потребу њеног очувања и функционисања. Србија таквих „суве-
рених“ закона је изгласала равно туце, а Црна Гора четири. Но ни то није све. Југословенска федерација чак и толи-
„ко колико уопште, макар и
формално-правно још функционише, читаве ове године
у свим битним монетарно-фи- _
нансијским областима (и не само њима) функционише на привременим мјерама. Оне су озакоњене крајем прошле и почетком ове године. Од скоро 20-ак таквих закона трима, веома битнима, важност истиче буквално — сјутра. То су измјене закона о НБЈ, затим о отплати клириншког дуга ио регресу дијела камата на кредите за пољопривреду. Значајно је подсјетити да је управо овом првом (привременом) мјером НБЈ досад имала самосталност, односно аутономну одговорност за очување југословенског динара, његове вриједности и количине у оптицају. Затим за државне девизне резерве и њихово коришћење и заштиту, те за опште мјере кредитно-монетарне политике у земљи. Та овлашћења јој сјутра престају: Ако знамо да су све републике, поред свега осталог, која прије која касније, од краја прошле године до данас упадале у платни, монетарни и финансијски систем земље, да
је то на овај или онај начин
учинила и федерација штампајући прекомјерни примарни новац за ЈНА и службе савезне државе, те ако је — као што јесте — све то учињено у периоду формалне могућности НБЈ да то контролише, спречава и кажњава, шта се може очекивати сјутра, кад важност и таквог овлашћења престане2! НБЈ, СДК и СИВ би данас морали рећи делегатима бар зашто за све ово вријеме није прекинут промет жиралног новца, то јест оног који иде преко СДК Југославије, са Словенијом, ако се — што Словенци нису уопште крили — тачно знало шта у финансијској сфери припремају себи и другимаз2 Има ли дакле, у изгледу икаквог излаза из овог врзиног кола2 Лаичком оку није на видику чак ни као нада.
У Скупштини Југославије јуче нисмо успјели да пронађемо ниједног компетентног стручњака који би тачно протумачио шта се ради кад пвиремене мјере престану да важе а нема изгледа се могу продужити. Многи сматрају да би у нашим данашњим приликама могле да се активирају уставне одредбе . о: функционисању државе у ратним или полуратним условима. Ипак и то није сасвим извјесно — кажу наши саговорници — с обзиром да
су та „правила понашања“ пи- ·
сана под претпоставком рата само са спољним непријатељем. те: Д. ВУЧИНИЋ
•
Oda вала ан