Борба, 21. 03. 1994., стр. 8
ДРУГИ ПИШУ
ДА ЛИ ХУМАНИТАРНА ПОМОЋ ЗАПАДА ПРОДУЖАВА РАТ У БОСНИ
Прерушена војна помоћ
Више од половине укупне хуманитарне помоћи у Босни завршава у рукама војника. Све док босански Муслимани верују да им је континуирана помоћ загарантована,
они се неће скрасити
Пише: Џорџ Кини
Хуманитарна помоћ није део рсшења за рат у Босни. Управо супротно ономе што већина људи верује, продужавајући рат и одвлачећи пажњу Запада од неопходних политичких и војних корака ка постизању стабилног примирја, помоћ је велики део проблема.
„Хуманитарна помоћ“ у свакој зараћеној зони заправо је само благо прерушена војна помоћ. Више од половине укупне помоћи у Босни завршава у рукама војника. Ево како: локалне власти узимају од 10 до 50 одсто. Криминалци изумају до 20 одсто. Остатак одлази у „заједнички фонд“ где постаје роба за размену. Када цивили добију помоћ они је мењају за локалну робу која им је потребна. Локалне власти тада могу конфисковати или прикупити бесплатну робу узимајући тако још већи део од укупне хуманитарне помоћи. Кад се све подели, покраде или размени цивилима остаје можда и мање од 30 одсто помоћи, која је послата. Ако хуманитарне организације, према грубим проценама, троше око милијарду долара годишње у Босни, а трећина те суме „отпада“ на Муслимане, значи да босанска муслиманска војска има логистичку подршку вредну неколико стотина милиона долара.
Тиме се босанска муслиманска армија осећа оснаженом и
Хуманнтарна помоћ или тачније речено експлицитна претња да ће она бити укинута, јесте, дакле, кључ да се босанска влада наведе да ради смо што ми желимо.
жели да настави да се бори. Ризик је тај што уместо да снагу црпи из преговора, својим освајањима може изазвати масовну инвазију Срба и Хрвата, и тотални пораз. Мако, за сада, својим присуством НАТО успева да ситуацију држи замрзнутом тако да све три странг оклепају да крену у офанзиве, помоћ коју ми шаљемо намењена је резервама. Обуставе ватре не умањују много њен војни значај. Нити ће споразум између Хрвата и Муслимана о политичким питањима утицати на проблем безбедости њеног дотурања. Представници тврде линије у босанском председништву и војној ко манди још увек, погрешно, верују да временом имају добрих изгледа да поврате велики део Босне. Зашто нам они који деле хуманитарну помоћ не говоре шта се догађа2 Заправо, многи то чине, али не гласно. Сваки од шефова мисија Високог комесари“ јата УН за избеглице у Босни, геформално ће вам рећи да је најбоље ма се сада обустави догур хуманитарне помоћи. Али, УНХЦР као и све социјалне брирократије има огроман подстрск ла прво брине о организациоНим па опда о потреолма корис
ка Иско 2 и са невладиних оргатоацијама -—= пружана то моћ је ислики посло. Једностав
~ авне препоруке – ~" липи — пе можемо се ни на једис, ни на лру
но, за ог JITT:! ја ОСЛУ i а:
The Washington
Times
Да будемо искрени, Босна није стварна хуманитарна трагедија. У Сарајеву, на сваком углу, канте за смеће пуне су јестивих ствари које људи не желе да једу — кора кромпира, листова купуса. За оне који имају девизе, а таквих је много, на пијацама има доста свежег меса (по цени од 10 долара за фунту). На десетине људи свакодневно у шетњу изводе своје псе. Псе2 Живот је тежак, али сношљив. Исто је и у централној Босни. Енклаве и 06ласти које су под опсадом други су, много озбиљнији проблем. Али, ако желите да видите истинске патње, онда идите у Африку. Генерални секрстар УН Бутрос Бутрос-Гали с правом је Босну назвао хуманитараном кризом белог човека. Чак и многи амерички обавештајни аналитичари верују да је хуманитар-
ни проблем у великој мери преувеличан. Разумљиво, западним владама тешко је да се изборе са овим проблемом, али све док босански Муслимани верују да им је гарантована континуирана помоћ, они се неће скрасити. Они резонују да ће Запад спречити масовну инвазију Срба и Хрвата;
Кад «е све подели, покраде или размени цивилима остаје можда и мање од 30 одсто помоћи која је послата,
да ће Србија јогп ослабити, јер скономске санкције уништавају њену привреду; пола посебно бослики Хрвати, неће бити ловол но јаки, ни појиттички ни војно, да блокирају муслимански по хол на море. Коптрола пало пе ком пуком значила би, по први пут, ла Муслиманих нестаје
приступачно тешко наоружање. Овако амбициозни план заснива се на континуираној војној подршци „на ниском никоу“ која је резултат хуманитарне помоћи и присуства снага УН, чиме се смањује опасност од хрватских и српских напада. Било би чак и боље, кажу представници тврде струје, да има много војника НАТО, како би Муслимани могли дуже да предахну.
У почетним фазама међународних преговора Срби су играли да добију на времену, док су освајали територије, а Муслимани су се залагали за мир. Ситуација је сада на неки начин 06рнута — док Београд очајнички жели укидање економског ембарга Муслимани жуде за осве-_ том. У такним околностима међународно посредовање ће претрпети неуспех, као и сви пре-
„тходни покушаји.
Постаје све очитије да, без 06-
зира колико Запад не жели да се опредељује, свако укључивање захтева стајање на једну страну. Једини избор који изгледа остаје јесте, или да Запад примора стране у сукобу на решење које ни једну од њих неће усрећити, или да се потпуно- извуче. У једном тренутку, поред притиска Западна на Хрпатску и Србију, можда ћемо морати да извршимо притисак и на муслиманску гврду линију да схвати да не може обновити Босну какав је она некад била, сигурно не с њима на челу. Нужни део сваке дугорочније стратегије — хуманитарна помоћ или тачније сксплицитна претња да ће она бити укинута, јесте, длкле, кључ да се босанска »лада наведе ма ради оло што ми желимо.
(Аутор је бивши службеник Стејт дипартмента који је својепремено поднео осташку због неслагања са политиком Вашингтона у“ БиХ).
ПИСМА
„ИЗБРИСАТИ ДСБЈ (12) („БОРБА“, 15. Ди '94))
БОРБА ПОНЕДЕЉАК 21. МАРТ 1994.
Дежурни кривац
Опет је Демократски савез Бугара у Југославији (ДСБЈ) дежурни кривац за све недаће бугарске мањине у јЈугославији. Општинске власти у Босилеграду би да га укину, да га нема, да нестане. Они би да остану сами на политичкој сцепи у провинцији где се одувек слушао само закон јачег. ДСБЈ је са својом појавом нарушио упрапо те
" изанђале шаблонс и, лко ни-
шта друго, оно бар створио услове и за другачије мишљење. То другачије мишљење највероватније је и проузроковало ову недемократску намеру општинских власти у Босилеграду, оличену у ИО "СО Босилеград.
Главни противници ДСБЈ и даље су општинске бирок"равске власти у општинама Димитровград и Босилеград, као и њихови претходници, који су у парампарчад разбили национални идснтитет сопственој мањини, тако да ова данас не зна ни који јој је матсрњи језик. Дошло се дотле да су се, само у Димитровграду, попису, као небугари изјаснили мање од половине становништва. једини који је указао на поменуте аномалије био је ДСБЈ. Зато је вероватно, и оптужен за „сепаратизам“. Осим што су чланови ДСБ] били „екстремисти“, „шовинисти“, „великобугарски плаћеници“ и „ВМРО-
--вци“, постали су и „фашис-
7
ти“. Судски спор поводом поменутих оптужби ни до
данас није решен, а од он--
дашњег председника рспубличке Владе, господина Радомана Божовића, није стигао никакав одговор о наводним фашисоидним трендовима код Бугара у Југославији. Остала је јавност ускраћена и за одговоре на питања: „Ко је то призивао папу у Босилеград2“, „Ко је коме делио маргарин и чоколаду из база НАТО пакта“ и „Шта би са лецима, које су делили активисти ДСБ]2".
Како би скандал, у који су по свему судећи били умешани _босилеградски општински и партијски челници, био заташкан, и судски процес који су покренули „окривљени“ морао је бити заташкан. Али, зато је двоје активиста ДСБЈ убрзо добило условну казну од три месеца затвора због сусрета са официјелном _ делегацијом бугарске амбасаде у Босилеграду, као и због „увреде“ представника власти у Димитровграду. Како више не би морали стално да се правдају пред „десетак“ активиста ДСБЈ, представници општинске власти су брже-боље пожурили да затраже његову забрану. Ако је ДСБ]Ј заиста толико занемарљива странка, откуд толики страх да су „њих десетак“ чак у стању да разбију „интегритет земље“ И откуд да се за њих несколико затечених „пред забраном странке“, заинтересује онолика инострана јавност!2 Опет ће за све бити криви „оптужени“, а то је, зна се ДСБЈ! Он је био крив и кад је предлагао у свом Меморандуму могућпост увођења „бесцаринских зона“ у пограпичним | општипама Босилеграх и Димитровград. „(лнас међутим. то те пије „сенаратизам“, | нећ могућ-
према послосдњем-
ност којом пред камерама ТВ Београд машу представници поменутих општина.
И док се ИС СО Босилеград, уместо безнадежном привредном ситуацијом у општини, бави „ловом на вештице“, грађани ће се и даље на своје недаће жалити једино ДСБЈ. Докле год га они буду желели, дотле ће он и постојати. Управо због ових грађана ДСБЈ ће и инсистирати да се утврди не само прави „подривач“ интегритета земље, већ и прави подривач демократских процеса на овим просторима Србије. =
Испред Прес-службе ДСБЈ - Зденка Тодорова-Свиленкова Ниш
ОДУЗИМАЊЕ НАУЧНАНИХ И КУЛТУРНИХ ИНСТИТУЦИЈА АЛБАНЦИМА НА КОСОВУ
Стрпљење није капитулација
Свако претеривање у осетљивим стварима није кобно само за онога коме је намењено него и за онога који чини то претеривање! Овпх дана српске власти су пломбирале ·" врата Академије уметности Косова, силом су заузели Албански институт и тражили да им се ослободи Позориште у Приштини!
У историји свста, где је
_ владао разум, научне и кул-
турне институције нападане су научним аргументима, а не катанцима и другим недемократским средствима. Наведене институције (зграде) подигао је косовски народ, који око 90% чине Албанци, па се поставља питање: ко има право да народу одузима те зграде, осим силе која не пита за право!
Албански народ се не чуди представницима партије на власти, који чине ту неправду, нити представницима опозиције, који критикују владајућу партију, али када су у питању Албанци, онда се увек слажу са њом. Албански народ се чуди српском и црногорском народу на Косову који не диже глас против својих представника који чине неправду албанском народу, са којим су живели вековима заједно и међусобно делили добро и зло.
Плашим се да бих погрешио, када не бих веровао да српски народ у Србији не зна шта се догађа на Косову. јер, то незнање долази због необјективног информисања. Међутим, за ово што се ради на Косову против свега што је албанско знају Албанци и свет, који на сваком скупу потврђује тешко стање Албанаца на Косову. Сматрам 32то да је време да српски народ и све демократске снаге Србије кажу представницима своје власти да прскину то што раде на Косову.
Снако треба да зна да ал бански народ пе може да живи (и нећг да живи) без Ууниверзитета, Академије, Института и пунс равноправностл и самосталности. Стрпљење не значи капитулацију. Надам се да ће српски народ стати па страпу правде.
5у!Е Огезћај Пећ