Борба, 21. 04. 1994., стр. 15

мења

žošomožeš prctpostaviti. Kada budeš umro, že| i mm i ja odmah da umrem“. Doista, ja sam [07 {naj koji treba prvi da ode. Ne mogu više da .mivivim. Ruke, prsti, noge, sve nameće teško Svižešive probleme danas. Sutra ništa neće biti mi 5šiše mogućno. 51id . Pitam se: kuda su svi otišli? Lako je kaBb ijnti da su negde otišli. Ali, da su oni negde поп - петорисе је. И _ Ма тоје зто u najtežoj situaciji. Šta će пг НН 5 пата2 Зта И се Оп иап и 04 паз2 5уе за со убе пиз ит па to, sve više napredujem u jinsbiđenju i grozoti. · зоМ | Noćas sam sanjao svoju suprugu. Ona je Blsinnjala da ću umreti. U snu je imala zgrčeno Si „Sie, ružno, ali dražesnije nego ikada. Probue slla se da mi kaže da, ako umrem, neće mom sbda me preživi. | им Mnogo se govori o starosti. Upućeni u S91q „M, prestari su da o tome govore. Starost niseiqo opisana u knjigama. Grozni su popovi i insvxveni velikodostojnici, koji govore drvess| m jezikom, ali su bar sigurni u sebe: otje imrni su mladi i stari. ms2. Čemu starenje? Da bi posmatrao druge ја ожо stare. Nisam dve godine video mog 'q 8O5rog prijatelja. Bilo je dovoljno dve godine ao sbida ostari: seda kosa, pregojenost, oronuo Dave Svakog trenutka možemo uočavati svoje sinsrenje u odnosu na prethodni trenutak. inšavjvažnije je stariti uz svest o starenju. Sta» u 010 u Odnosu na jučerašnji dan, u odnosu Иголерго ц вофпи, na deset, dvadeset godina. | OjMEto, najvažnije što sam u životu postijeo :: ostario sam. Sa francuskog: Petru Krdu

туепсје

'\ionsvencijom: stanje opasnosti i posebni os18150 Ograničenja sadržani u članu 8 do 11 ssd sa bezbednost, zaštita zdravlja i morala, nls|i0rijalni integritet, sprečavanje nereda i V .(ama). Veoma je koristan i dati pregled i snizine koju je sud u svojim tumačenjima U „oltio. U dodatku studiji ponuđeni su čitasmoseoma dobri pregledi rada Suda i presu5| s\oje je doneo, sa naznakama odredaba s|ionsencije, koje su kršene. nsvnonvencija o zaštiti ljudskih prava i osJole dh sloboda, kao regionalni međunarod7500 „, obavezuje ograničeni broj država. On ,q onllno povećava, prateći evropske integ1 ye. Svi koji teže da se u to uključe moraju qe ubdu spremni da je usvoje i primenjuju ime m smislu se pruža i posebna pomoć, ı „5| 00 je, na primer, Priručnik A. Gomien олаи S uskoro biti objavljen i u Jugoslaviji). i „{rvsaviji, bar prema nekim nagoveštajima dimbinničnih krugova, ta ideja nije sasvim iq „ uprkos višestruko ponavljanim tezabomsiamodovoljnosti i provincijalizaciji. Is| .on9neno, praksa Evropskog suda za ljudп вувауа пшпа daleko širi гпасај од зате i; 5jiomncije u pogledu njihovih dometa. Njesn i|faji na nacionalna zakonodavstva nisu i iviigarivi i to u širim okvirima. Sa tih Tazу R|ibiudija dr Milana Paunovića „Jurispruоту8 · Еугорзков suda za ђидзка ргауа“ · unbSednu dodatnu vrednost. Ona je pri53 s9dbez kojeg bi teško neko ko računa da за опшпо розуен Ostvarivanju i zaštiti praва кузКа sa stanovišta i teorije i prakse.

ME _______ O U 2 Svefia vremena

ei Ma razmišljanja Milenka Popovića, "реп. „Када“, Веортаа, 1993. гтт. 214

Žarko Trebješanin

snovna teza savremenog i uglednog

grčkog tcologa i antropologa, Jovana

Zizjulasa u njegovoj po obimu maloj ali idejama bogatoj raspravi, jeste da је poJam ličnosti prevashodno tcološki. To znači da je učenje o ličnosti ne samo istorijski, vcć i logički, egzistencijalno i suštastveno роусzano sa bogoslovljem Svetih Otaca Crkvc (Maksim Ispovednik, Grigorije iz Nise, Jovan Zlatousti, Vasilije Veliki, Kiril Aleksandrijski i drugi). Ili, kako to kaže Zizjulas: „Ličnost kao pojam i kao doživljaj iznedrio je iz sebe otačko bogoslovlje”. Istinska ličnost koja traži apsolutnu slobodu, neponovljivost i besmrtnost, ne može se utemeljiti u ograničenoj, prirodnoj egzistenciji, već samo u Bogu. Stoga, ako nema Boga, nema ni ličnosti. U drevnoj grčkoj i rimskoj misli nema pravog ontološkog pojma ličnosti, već Je „ličnost“ svedena na „masku“, „lice“ ili „ulogu“ (lat. persona), dakle, na nešto spoljašnje i nemoćno u odnosu na kosmičke, božanske i društvene snage. I „prosopon“ i „persona“ su samo ljušture bez svog jezgra, bez vlastite suštine. A suštinska svojstva ličnosti koja je nešto više od puke maske ili pozorišne ili socijalne uloge, jesu: sloboda, jedinstvenost, besmrtnost i neponovljivost. Takva ličnost ostvarila je svoj identitet, tj. „ono što čini da neki čovek bude drugačiji od ostalih, da jeste onaj koji jeste“ zahvaljujući Božijoj blagodati, otkrivanjem beskrajne ljubavi i Boga u sebi samom. Ili, kako to kaže na drugom mestu Zizjulas, konkretna ličnost se ne može ontološki utemeljiti u ljudskoj prirodi/suštini“, već samo u odnosu s Bogom. „U Bogu je mogućno da konkretno bude ontološki utemeljeno zbog toga što je saodnošenje sa Njim postojano i neraskidivo”. Neponovljiva i jedinstvena ličnost пи општа је svojim saodnošenjem sa Bogom kroz ljubav do ontološke primarnosti i pojavljuje se kao biće samo a ne kao ono što je prolazno i samo participira u večnom biću. Ontologiju suštine u ontologiji personalnosti zamenjuje ontologija ljubavi pojmljene kao saodnošenje koje stvara apsolutne i neponovljive identitete.

Pojam ličnosti ispunjen ontološkom sadržinom nastaje sa velikim preokretom u ljudskom mišljenju koji oslobađa čoveka od ontološkog apsolutizma kosmološke „datosti“ i koje vezuje „prosopon“ sa čovekovim

rasprave

AAA

Ličnosti i Hristologija

Jovan Zizjulas: „Od maske do ličnosti “ prevod episkop Amfilohije Radović, „Dom“, Niš, 1992. ı

bitijem, sa njegovim suštastvenim idcntitctom. Ovaj korcniti zaokrct u antropološkom određenju čovcka zbio sc u četvrtom vcku pri pokušaju Otaca Crkve na Istoku da izgradi dogmu o Trojičnom Bogu. Još jc OriBen izvršio tu revoluciju u mišljcnju kada jc poistovcetio „ipostasi“ sa „prosopon“ govorcći da sc Bog javlja u tri „ipostasi“ (ličnosti) a nc u tri „uloge“ (pcrsonc) kako su to učili Oci Zapada (Tertulijan). Na ovaj način sc postojanje, konkretno bivstvovanjc i bićc, suština izjednačavaju sa ličnošću BDožijom ali i čovekovom. Bog, božanska suština nc postoji van Svctc Trojice. Lično postojanjc Boga sačinjava ipostasi, njegovu suštinu. Biće Božije, daklc, poistovećujce sc sa ličnošću Oca. Ontološki stav bogoslovlja Otaca Istoka može sc najsažctije formulisati ovako:

Šterna, Beč, 1994.

Tel-Avivu i Parizu, pojavila sc bo-

gato ilustrovana Univerzalna isto-

rija Jevreja. Izdavač jc Eli Barnavi, a ova ncobična cnciklopedija pruža dragocene podatke o judaizmu od prapočctaka do naših dana. To je, zapravo, istorijski atlas, u čijoj je izradi sarađivao vcliki broj uglednih naučnika.

Antisecmitizam ncmačkog sovjetskog, poljskog ili nckog drugog kova, pri tomc jc samo jedna od tcma ovog istorijskog atlasa koji je obogaćcn sa 600 ilustracija i 200 karata. Istorija jevrcjstva u ovom dclu nijc prikazana kao kontinuirani sled i smena pogroma i nacionalnog vaskrsa jednog naroda, uz moto „svi protiv nas“. Naprotiv: čitaoca će izncnaditi činjenica što sc u ovoj enciklopediji više pominju jcvrcjskc „pobcde“ od poraza kojima su Jevreji tokom svoje istorije bili izlagani. Govori sc-višc o životu nego o smrti, češće o određenim doprinosima i uspesima nego o patnjama, žalu i zlosrećnoj kobi, progonima, proterivanju i genocidu.

eseji

Jevreji kroz vekove

„Univerzalna istorija Jevreja”,

„Bcz ipostasi ili načina postojanja ne postoji suština ili priroda“. Prcma tome, ličnost nije višc pokrivalo, maska, ličina, spoljni dodatak biću, već je sama ipostas bića. Ličnost je ta koja čini da bića budu bića, ona je, dakle, sastav („načelo“) bića.

U svctootačkom bogoslovlju ličnost postoji na dva osnovna načina: 1) ipostas biološkog postojanja i 2) ipostas cklesialnog postojanja. Ipostas prirodnog, biološkog postojanja zasniva se na čoveckovom erosu i propadljivom tclu kojc sc rađa, množi i umire, tc jc osnova tragičnog i grešnog postojanja. Ipostas cklecsialnog, duhovnog postojanja načcino nov način postojanja čovcka koji je činom Krštcnja prcporođcn i prcobražen u istinsku ličnost.

nemačko izdanje Franka

Znatan dco prostora u knjizi posvećen jc poglavljima i odrednicama kao što su: umctnost, nauka, ckonomija, muzika, filologija, tj. jczik, intcgracionim procesima i izgradnji državc u raznim istorijskim epohama drcvnog jcvrcjskog naroda. Takvo putešcestvijc kroz stolcća pruža čitaocu pregršt izncnađujućih otkrića. i |

Svakako da ovaj povesni put koji vodi od praoca Avrama do Mirovnc konferencije u Madridu oktobra 1992. nije mogao da mimoiđe ni batrganjc po tamnim tunelima dvadcsct vckovnog сргПа Јсугеја. А to jo često bilo povezano sa ctničkim stradanjcm, razaranjem matoerijalnih dobara, dijasporom i masovnim grobnicama.

Život u „štetlu“, u jcvrcjskim вешта, stalno jc bio prožct strahovanjima i bedom. Čak i blještava slika novc izraelske državc ima određene tamne mrlje. Još „lutajući“, narod jcvrejski nijc uspco da nađe svoj mir i spokojstvo, čak ni sa samim sobom. O tome ima dosta podataka na poslednjim stranicama enciklopedije.

Andrija Grosberger

Samoća kao nostalzija

Zoran Ćalić

njiga Branka Maširevića Novi mona-

si, prva je knjiga u Bovopokrenutoj

biblioteci beogradskog Centra za geopoetiku. Reč je o knjizi eseja o samoći, čije je pojedine delove ili pak, čitave eseje, javnost imala prilike da upozna slušajući radio-emisije „Niko kao ja“ i „Vreme radoznalosti“ (čiji je autor bio višegodišnji urednik i saradnik); i pročita u raznim časopisima za kulturu i umetnost. To je jedna potpuno nekonvencionalna i autohtona knjiga koju, maltene, ne možemo porediti ni sa jednom drupom esejističkom knjigom (i to ne samo u našoj, nego i u svetskoj literaturi), jer ovom kritičaru, nije poznato da je neko iz ovog ugla i na ovakav način pisao eseje.

Maširevića ne možemo porediti ni sa Belom Hamvašom, ni sa Džon Kauper Pouisom, ni sa Rudolfom Štajnerom, ni sa Robertom Muzilom, iako, nesumnjivo pripada toj esejističkoj porodici.

Branko Maširević svojim esejima iz ljudskog iskustva veoma inventivno i originalno izdvaja principe potrebne za njegovo objašnjenje. On izvore delovanja traži u sferi роsmatranja i u čovekovoj prirodi koja je dostupna samosaznanju. On ne traži poslednje uzroke sveta (sveta koji se prostire pred opažanje i kontemplaciju) izvan njega samog. Tako će u eseju „Novi monasi“ reći: „Među mnogim istorijama, koje bi mogle da budu napisane u slavu našeg znanja o čovcku, Istorija samoće, gotovo izvesno, nikada neće biti dovršena“. Prema Maširevićevom

Branko Maširević: „Novi monasi“,

Beograd, 1993.

shvatanju, saznanje koje doživljeno misaono opserviranje pridodaje raznolikom mnoštvu pojedinačnih opažanja identično je onomc kome teži čovekova saznajna potreba da prodre u fizičke i duhovne oblasti sveta: „Osamljeno Ja novog monaha sluti перозrednost i otkriva je kao ono što se uvck dcšava prvi put. Njemu nije potrebno nikakvo zajedničko kupanje, on se svega oslobađa prolaskom kroz jednu duhovnu sferu u kojoj dočekuje samog sebe. A onaj koji se raduje samom sebi, ne vidi u drugima razlog svoga nemira“. Iako Branko Mašircvić, bez ikakve patetike, gradi naraciju o usamljcništvu i usamljenicima, on nijcdnog časa nc tvrdi da je pojedinac istinski odeljcn od svcta. Naprotiv, pojedinac je deco sveta, i u rcalnosti postoji njegova povezanost sa cclim univerzumom, koja se samo našem opažanju pokazuje kao prekinuta. Na početku se taj deo opaža kao odvojeno postojeće biće, i to zato što ne primećujemo temcljnu snagu univerzuma koja pokreće točak našeg Života. Maširević ukazuje na to da se u samostalnost može i dalje verovati samo dok se ono percepcijskim putem kontemplacije ne uplete u mnoštvo pojmovnog sveta: „Sve više zatvoren u sebe, a sve ređe s 'm, nije li to paradoksalni položaj savremc: 2 соуека2

Mada ta dvostrukost i nije čućn: samoća je uvek čin vere, zatvaranje u seb' · gubitak Vere“. Ako зе to dogodi, zaključ» . je da je odvojenost postojanja samo puk: "cepcij-

Centar za geopoetiku,

. ski privid.

U knjizi „Novi monasi“ nalazimo i druga autorova promišljanja, kao što su опа о padu u scbe, o stidu, o nemogućnosti skandala, o estetici frke, o posvećenoj književnosti, o čitanju, o starim pismima, o ideologiji i poctici drugog, o ljubavi, o sažetosti, o pozajmljivačima knjiga, o oblicima nasilja nad tekstom, o iščezloj belini, o mansardi, o stolu za dvoje, o golim rukama, o odbrani tuge, o plaču, o šctnji, o šapatu, o iskušavanju razuma, o nostalgiji na budućnost, o Početku...

Nije nimalo slučajno što se esej „Početak“ nalazi na samom kraju knjige koji nam u jednom svom fragmentu govori: „Nije mudar onaj koji misli da je otišac daleko već onaj koji stalno započinje. Sve što nas duhovno usavršava ne vodi nas napred, već nas vraća prvobitnom. Vraćanje sebi, jeste težnja uzvišenom stanju u kome se može ispoljiti duševno. Početak je naša veza sa prvobitnim. Knjiga Branka Maširevića „Novi monasi“ ulazi u onu kategoriju štiva koje možete čitati mnogo puta (a morate ga pročitati najmanje dva puta) i da vam nikada ne dosadi; da knjigu uvek iščitavate na novi način i da uvek u njoj pronalazite neka nova saznanja. Možete je čitati „na kašičicu“, u malim dozama, a možete i u dahu. Ipak, sas-. vim je izvesno: nikada nećete biti sigurni koje će biti vaše poslednje iščitavanje ove knjiBe, jer ćete joj se (naravno, ako ste mudri) uvek vraćati. 5