Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 90

Б.-Х. псточннк

за вољу властп, ни под притиском силе, ни за љубаЈЗ богатства, ни у тешкој сиротиљи, и, ни ио 'жсљи партајских страсти, а такове нас са пуним правом има тражити наш народ. Дочекавши доба српског уирављања са нашом црквом, доба у коме пред собом видимо храбра духом и тјелом, прекаљена у борбама за свој народ, покојникова у свему вјерна сапутника, нашег љубљеног архијереја г. Серафима Перовића, који ће хтјети н смјети водити нас правом стазом иародних „духовника" — дочекавши то доба имамо се само радовати и са већим пожртвовањем и одважношћу ступнти на браншс српских светиња, јер смо опкољени и као Срби и као православни. Код Срба је духовник само народни човјек, јер и иравославиа црква у српству је спојена са народношћу, те је као такова, уз српске гусле и иародне обичаје, са светим ћприловим словом чувала разтројенО српство у једној духовној јединици с мора до тиха Дуиава. И данас смо, Богу хвала, у српској пра. вославној цркви, ђе се јасно види да се у њој Србин Богу моли, окупљени око гроба Срба свештеника, окупљенн из богатих и сиромашних крајева иаше миле Ерцеговине, окупљенн не да плачемо за прошлошћу, но да њом насјетовани, порадимо са народом на бољој будућности, наших цркви и манастира, наших општина и задруга, наших ијевачких и других српских друштава, а нарочито наше ерпске књиге и српске православне школе, номоћу којпх Јле наша мала Србадија полагатп темељ остварењу заједничке мисли читавога Српства. Тнјем путем дужност нам је ићи и дјелати „дондеже свјет" имамо; — јер запитајмо се на овоме гробу: е кпм је српски свештеник од вазда дпјелио дане живота? ни с ким до са својим народом, како у часовима, кад смо царевали, тако и у часовнма народног робовања. — Но и ви драга Србадио! на первазу тога гроба, који покрива земне остатке, правог српског, народног ,.духовннка, сјетимо се да је трпио за царод и цркву своју, како по вољи најсилнијих, тако п иајфинијих угњетача истпне п правде; сјетимо се као народ својијех дужностн, сјетимо се својијех гријеха, којн проистичу из неиослушпости према српској православној цркви, који проистичу из личне и саможиве силе и славе, упорности и хвалисања, свађе п партаизма; овђен.

баш треба да прођемо у мислима тавнице, како оне по пустињама вреле Сахаре, тако и онс лијепо и чисто спремљене, кроз које је покојник прошао; кад то учинимо, виђећемо, да и *-рпски свештеник умије патит, да и српски учитељ умије му бити друг — од колијевке до мрачнога гроба. Кад туда обиђемо, сјетићемо се још боље и евоје дужиости, коју морамо испуњавати, као Срби п ришћани; а клонити се свега онога, чиме бн се могли огријешити о свету заповјед што Србу ннше око часног крста на грбу, на црвено-плаво-бијелој нашој застави, заповјсди: .,Само слога, Србина, спасава". Гледајући у вас, тако окупљене, радостап је ваш свештеник, јер видп својпм очима. како је будна свијест ваша, како је чнста душа, како су заједиичке молитве ваше, те н својим обрће се ка преетолу божијем за вјечни мир душн народног трудбеника. Ко не буде слијеп код очију, тај ће из ове елнке разумјети, да нам је: срце и душа спојена, да су нам мнсли сложене, те да еу нам н молнтве заједничке. Ушљед тога, упућујем се са ријечима, срцем п мислима п на вас Срби и Срикиње, очеви п мајке, браћо и сестре, на вас слушаоце свога свештепика, на вас којн сте дужни и хоћете очувати и његовати љубав и оданост према Српетну, према православљу н према својнм настирима н учитељима; да одржите чисту љубав и братски загрљај, јер „брат с братом, род с родом. руши сваку незгоду", — слогу која се печатн пољупцем Милоша, Мнлана и Ивана, л.убав која је освјештана мајчпнпм загрл.ајем Јевроспме мајке, а сестрннским косовке ђевојке; а да се грозите рушитеља тнјех светијех печата, којп воде своје порекло од Кајииа, Јуде Пскариотског н пашега Бранковића. Вође иак народа, били свештеници нли свјетовни ирвенци, знаће ио овоме, да је тетешко ономе: кога не благослови света сриска православна црква, кога не узвелича српс -ка ис\ торија, кога не уз славп српскп гуслар, кога не забиљежи српска кљпга угледним словима. А овнм тренутком насјетујмо се, кад сви заједнпчкн, у своја срца, уносимо овај чин, којим узноспмо ираведника Божпјег п народног, као што што ће га и иашнм потомцпма пзносити за при; мјер наша ерпска црквсна и народна историја; а зато смо п ми" сретни, јер „благо народу, који