Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 210

том телеграфским путем Његовом Високопреосве • штенству митрополиту господину Серафиму, од кога одма-х добио је овакав телеграфски одговор: „Христифору Вукојичићу, архимандриту манастира св. Тројоце у Пл.евљима" — „Изјавито покојниковој породици и народу моје дубоко сажалење. Покојнику желим царство небесно. Сахраните га као што његовом чину доликује". И ако је наш дични г. митрополит тек само двапут у каноничној својој визитацији био у Пљевљима и пак је увидио: колико је вриједио прото Вукола овђе у нашем народу, колико је вриједио као његов заступник, колико је као српски узор раденик, частан и паметан служиоц олтара божијега, — као што и сам господин митрополит мало доцније наводи у писмима својим упућеним на општину и покојникову породицу. Кад су се писма и телеграф од г. митрополита читала, сви су присутни са сузним очима плагали. Овај дан кад се глас разнио, да је нрото испустио своју племениту душу, послије 15 то дневног боловања, цјело српско грађанство похитало је и велико и мало, и мушко и женско да изјави своје дубоко, срдачно саучешће много уцвијељеној породици, пуштајући сузу срчаницу, сузу жалосницу за преминулим протом и за дуго ненакнадивим губитком цијеле ове вароши и околине. Прота се преселио у вјечност у 2 сата послије подне, а сахрањен је 21. децембра прошле године у 5 сати послије подне, по програму који је општина издала још на дан смрти његове. То је било овако: Кад је било 2 сата послије подне пскупило се било цпјело грађанство сви чланови општине. Г. архимандрит са 8 свештеника, све три школе са наставницима и наставницом пред кућу покојникову. Спровод је кренуо овим редом: Напријед ношен је крст и чираци а за овим пшли су два ученика, који су носили вијенац, који је положен од стране школа са овим натппсом: „Своме узоритом свештенику проти Вуколи Госпићу" — „српске православне школе". За вијенцем ишле су ученице женске школе, а за њнма мушке школе сва четири разреда, пјевајући тужно све по реду „Свјати Боже". За ученицима мушке школе ишао г. архимандрит са два свештеника, а осталих 6 других свештеника носили су у сандуку тпјело милог покојника. Около сандука ишли се у реду сви чланови општине, држећи у рукама велике |

Св. 4 и 5

запаљене свнјеће воштанице, на којима су висиле широке и до земље дугачке црне траке. Пред мртвачким одром ношен је други вијенац, који је положен од стране општине с натписом: „Своме дичном потпресједнику, проти Вуколи Госппћу" „Српска иравославна црквена школска општина". Пратња је ишла преко Гувана махале, испред женске школе, па Радовића улицом испред мушке школе, па онда Читлуком испод Моћевца махале па најпослије шпроким путем до у манастир св. Тројице. Како на школи женској и мушкој тако и на градским вратима и на згради општинској вијали су се црне заставе све до 24. децембра у вече, (а тад су скинуте будући је било у очи великог Христова празника — Божића). Пратња је била према нашем мјесту одвећ ријеткост једна, — била је тако рећи, величанствена, што заиста може служити само на част нашој свјесној општини, која цијени покојников рад и пожртвовање, која поштује свога свештеника и савјетника. Опијело је трајало пуна 2. сата у манастнру, на. коме су чннодјејствовали наш Виеокоиречаснп архимандрит са 8 свештеника. Надгробно слово изговорио је овдашњи учитељ Јово Митрановпћ, у коме је лијепо изложио жнвот и заслуге нокојникове као црквенога служпоца, као ревносног и паметног свештенпка, и као узор поштена Србина и човјека, који је преко толпке дугогодпшње свештеничке службе, водећи све црквене рачуне, имајући на расположењу доста блага, па остављајући овај свијет, идућп блаженом стању, — остаје му породица у дугу. Он се потпуно одужио аманету евоје мајке: „Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу" — као што нам наша српска пјесма каже, на коме се запста у нотпуном смислу може примјенити та изрека. Покојник је сахрањен баш уза сами манастир св. Троицу с десне стране, у гроб свога сина попа Василија, који је идући у парохију погинуо 1879. године. Ти врли шкојниче, добри Србски свиалсниче^ који зписта свијстао сшмен осшављаш ме/ју нама, Бог ти дао у рају насеље! Ј. У. | Арсеније Теодорови-ћ јермонах манастира Папраће. Након кратког боловања преселио се у вјечпост овај служитељ св. обитељи манастира Папраће у

Б.-Х. ИСТОЧНИК