Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 76

Б .-Х. иеточгшк

Св. 2

говори пети евештеник 8 ), а при томе не смије да изостави поклон св. пријестолу 8 ) Прис. кт» ТКл. билр^. В^д. 1884. г. м 0 19 стр. 161.

и најстаријему свегатенику. „Возгласх" „ А кцј дд под/, дС (јжавок> ткоенј ..." произноси први свеиттеник 9 ). 9 ) Исто ; Погок. к-к нз^ч, Пикол. стр. 419,

(Паставиће се).

„УЧЕЊЕ ВАСЕЉЕНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ« и разлике у учењу осталих хришћанских цркава; написао православии свештеиик и др. богосдовије ј- Владимир Гете, а на српски превео архимандрит Н. Дучић, штампано на средњој осмпни у Бпограду 1891.; стр. XXV и 257.; цпјена 2 динара, или 1 фор. (Свр ше так.)

У првом дијелу редовног садржаја своје књиге, изнаша писац у кратком и језгровитом слогу сва начела и појмове хришћанске догматике, уврстивши напријед темељ и збир тога учења, никејски символ вјере. Но премда је он дотично своје расправљање изводио на. основу садржаја пој единих чланака истога символа, ипак је у својој систематици средио градиво у осам одијељака опћег значаја, од којих се у I. одијељку расправља о св. Тројицч , у П. о свијешу, у Ш. о оваплоЛењу , у IV. о искуиљењу у V. о св. Ду Х у у VI. о цркви, у VII. о крштењу и другијем св. тајнама , а у VIII. о васкрсењу мртвих и о бесмртном животу у другом свијету. Упоредо с тиме, а иза редовног садржаја, писац износи у сваком одијељку, а у главним, опћим, па ипак доста јасним потезима оне разлике, што опстоје у учењу западнијех цркава, а према ономе учењу васељенске и православне источне цркве наше, како га он у своме дјелу износи. Но далеко би ме одвело, кад би хтио, да у овоме приказу изнесем све главне моменте пишчевог излагања, а и сам опсег простог књижевног приказа томе се противис тога ћу овдје, а зарад карактеристике изредног знања и сваћања пишчевог, као и начина и једрине н>еговог излагања привести опширније само садржај I, одијељка и уздржати се од приказивања садржаја осталијех одијељака пошто је и приказ I. одијељка довољан, да се покаже и докаже вриједност овога дјела. На челу одијељка о св. Тројици ставио је писап као мото почетке 1. 2. и 8, члана символа вјере, а даље разлаже: „да се символ вјере оснива

на догмату св. Тројице, или једног Бога у тријем лицима, од којих је Отаац свемогуће начело. од којега произиђе Син рођењем , а Дух свети исхађењем , и који је дао биће свему видљивом и невидљивом ; да се ова три лица истог божанскогЈестества, од којих је сином објављено Божје свемогућство створењем свега, ипак разликују личним својствима, при чему израз : п лице а иикако нема човјечанског смисла, већ служи само као ознака разлике у Једном и једином суштеству ; да је с погледом на лична својства, у св. Тројици само једно начело , а то је Отац, у коме су, као начелу, два различита чина : „ј едан је назван рођење, и има за предмет Сина ; други је назван исхођење , и има за предмет Духа светога" ; да у св. Тројици нема разлике у суштественим својствима , нити ваља смјешавати лична својства са суштественим, или преокретати лична у сутптествена, јер би у првом случају изишло, ди има више Богова, и тиме се наружио догмат Божијег јединства, у другом случају уништила би се лична разлика, и ружио догмат о липима св. Троице, а у трећем случају, дало би се свијем трима лицима једног суштества оно, што припада само једном лицу; да отац осим вјечне унутрашње, имаде још и сиољашњу радњу, којој је предметом видљиви (стварни) и невидљиви (духовни) створени свиј ет и која се извршује посретством Сина; да Дух свети врши свој уплив у оба свијета посланством од Ода и од Сина, која се нарочито по]'ављује у надахнућу отаца старозавјетне цркве, а у Христовој цркви у утјецању њеном надуше вијерних, и у чувању залога Божијег учења; да