Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 78

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

водећ разлике између човјека у првом, и човјека у другом стању, закључује тај одијељак изношењем слиједећих основних начела хришћанског морала: 1. Човјеку је неминовно потребна благодат Божија; 2. та је благодат животворна, јер одређује човјекову моралну радњу; 3. она није присиљавање к добру, већ само поправна моћ, која васпоставља човјечанску моралну слободу, а не сужава је; 4. таје благодат дарована од Бога, а није никако награда претходнијех заслуга, јер дјела, која би бпла учињена прије утјецаја благодати, имају само својство недостатка. Иза навода овијех опћих начела износи и разматра писац поједине разлике и противности у учењу западнијех цркава према ваеељенском учењу, побијајућ нарочито тлагијанизам и систем казуиста у рпмској цркви, као и систем фатализма у протестанеким црквама. У П. одијељку износи писац понајприје текст закона Десјатословија, па образлаже п утврђује правоглавно учења у погдеду сваке заповиједи Божије, унесавши код I. заповкједп расправљање о основним појмовима вјере, љубавп и надежде, као и богослужења и молитве, ђе опширно, а по свијем систематским дијеловима расправља о молитви Господњој. На крају тога одијељка додаје односне разлике у учењу западнијех цркава о Божијем закону, и оштро куди дотичну неправилну подјелу Божјих заповиједи у римској цркви, као и боготворење пречисте Дјеве Марије у догмату о безгријешном зачећу, н у служењу њојзи, које је прешло од призивања у потпуно богослужење, па коначно обара протестанско учење, да се светитељима не може чинити служење другога реда (поштовање и прпзивање) ни поштовати св. иконе и мошти, и уз то још побија англиканско не призпвање светаца и друга отступања у том погледу. Трећи одијељак посвећен је јеванђелском закону, што га прогласи Христос на Галилејском брду, наиме блаженствпма, о којима писац вели, да су јасан доказ, како се истинека срећа на овоме свијету састоји у вршењу врлине (добродјетељи), којом се постизава још и блаженство у царству небесном. Туј ее редом излаже суштина и значај сваког блаженства редом, и на крају додаје, како су оне истине, што се тамо излажу, чисто и непромијењено признање и уевојење у свијем хришћанеким црквама.

■55" За предмет трећег дијела своје радње, узео је писац дисцгтлину (благочиније) православне цркве. То је најкраћи дио ове књиге, а подијељен је на троје. У I. одијељку расправља се о „изво-рима дисциплинских правила и , у II. о п предмету дисциплине" , а у Ш. о „ црквеној управи Под црквеном дисциплином разумијева писац скуп закона, или канона, које су установили св. апостоли. и св. оци, да се њима очува вјера, морал и установа Исуса Христа. У даљем току I. одијељка прпводи се укратко постанак п даљи историјски развптак црквеног законодавства, које је у васељенској цркви сабрано и оличено у зборнику каноничког тхрава њеног, (апостолска правила, правила васељенеких и помјеснпх сабора, каноничке посланице) и доказује, да је. православна источна црква у дисциплинском погледу и данас онаква, каква је била првобитна црква. За тим се износи ток отпадања римеке цркве од законодавства васељенске цркве и успостава нарочитог њеног зборника црквенског ирава, које је данас оличено у једном зборнику из XII. вијека, који је сплет првашњег старог зборника са скупом тако названих „лажних декретала", и који је касније допуњен још множином папскпх декреталија, — дочим се за поједине цркве, што отпадоше од правоелавија и папе, приводи. како се налазе у једној збрци, „гдје су државни закони измијенили, или замијенили готово све старе црквенске законе". У другом одијељку излаже писац, како се предмет црквене дисциплине састоји у уређењу управе, установљене Исусом Христом, у чувању вјере, морала и законског вршеи.а св. тајна, и чувању иетинског богослужења, па уједно приводи укратко све главне моменте, који еаетављају предмет црквене дисциплине, које еводи под три главна наслова: јерархија, увјети за одређивање вјере и црквена годпна, упућујућ у погледу појединости нарочито на зборник правила, при чему да не треба сметнути с ума „озновну разлику између онијех канона, који еу у опште п постојано обвезни, и онијех, који садрже само обласна и привремена наређења". Говорећи о црквеној управи, показује писац, како је сам Христос установио свештенство, да унравља црквом, и које је у виду епиекопства наслиједило апостолство, које је било једно и зборно, еа једнаком части и власти међу апосто-